Богдан Диклић за Глас Српске: На срећу, доброта нас може спасити

Овим ријечима један од најуспјешнијих српских глумаца који је већ 41 годину у свијету умјетности, Богдан Диклић говори о ситуацији у којој се данас снимају филмови, али и живи, рађа, воли и очекује боље сутра.

Диклић је у посљедњих мјесец дана имао четири филмске премијере са три нова наслова, а за "Глас Српске" говорио је о сарадњи са младим редитељем Иваном Мариновићем чији је филм "Игла испод прага" црногорски кандидат за "Оскара".

- Не знам да ли је то пролазна појава, а верујем да није, али почели су да се снимају филмови који афирмишу идеју добра. То је питање једне свеопште потребе не само људи са ових простора. Када погледате земље Европе и других континената све више и више се јавља жеља за филмовима који причају "обичне" људске приче - примјећује глумац који је сјајне креације остварио у филмовима попут "Маратонци трче почасни круг", "Тито и ја" и бројним другим остварењима.

Сматра да холивудска продукција која стиже у домаће биоскопе не може да се похвали квалитетом.

- Углавном се у филмовима из Холивуда, али као што волим да кажем псеудоиграним све више користе неки трикови и непостојећа сотонолика бића која неког убијају, са причама без икаквог смисла. Научна фантастика је некада имала чврсту причу, а сада је све то обесмишљено. Симптоматично је да такве ствари највише настају у Америци, онда се то продаје и намеће, што је најгоре, младим људима - каже Диклић напомињући да му је "Игла испод прага" једно од најљепших професионалних искустава.

- Привукао ме одличан сценарио који је писао редитељ Иван Мариновић. Састајали смо се пре снимања, доста смо разговарали и стекли велико поверење један у другог. Све креће од читања сценарија који покрене ентузијазам и жељу да у томе учествујете. Наравно, ако се то не деси, не пристајете да снимате - објашњава глумац који је велику популарност стекао захваљујући и серији "Отворена врата".

За нову филмску причу кажу да нуди једну оптимистичну слику и ведрину која је свијету потребна.

- На срећу, доброта нас може спасити. Уметност ја та која треба у пуној и правој мери да афирмише човекову жудњу да буде добар и да према њему буду добри - истиче Диклић који је снимао бројне филмове седамдесетих и осамдесетих година.

Сматра да никада није било идеално, али да су тада неке ствари биле другачије постављене.

- Никада није било ружичасто време за уметнике. Та епоха која је владала у доба социјализма се завршила. Било је то доба добрих сценарија, ентузијазма, жеље, воље, маште, оптимизма и радости. И у целом свету је тада било много лепше па самим тим и у ондашњој југословенској кинематографији - указује глумац који је сарађивао са бројним редитељима на снимању култних филмова.

Признаје да му никада није био циљ да се доказује него да свој посао ради најбоље што може. 

- Пролазио сам разне етапе од Академије, преко првих филмова и представа. Глума је заиста тежак посао. Једно је кад кажемо тежак положај уметника, а друго је ако се фокусирамо на посао глумца. Јер глума није само професија, она је начин живота - сматра Диклић примјећујући да су се десиле значајне промјене када је ријеч о глумачким ангажманима.

Он још не пристаје на све улоге које му нуде, али признаје да стање у свијету није сјајно.

- Понижавајуће је на шта смо све присиљени да пристајемо да радимо. Разумем све нас унутар глумачке професије, али мислим да и ми сносимо део одговорности за неке ствари. Квалитет је изветрио, није у првом плану. Данас се снимају серије да би се убацивали рекламни блокови и успех се мери по гледаности. Има доста треша и стварно језивих сапуница - наглашава глумац који је забринут и за будуће генерације којима, каже, није остављено много избора. 

Дио проблема види и у модерним технологијама који су млади преокупирани.

- Википедија је погубна по дивне, али нестрпљиве младе људе које је отео интернет. Иначе, интернет је дивна ствар али до одређене мере. Није добар кад почне да поробљава, а нарочито младе који данима седе за тастатуром и не виде ни сунца ни месеца - прича Диклић.

Не жали се на материјалну страну свог посла.

- Мени је увек било тешко јер није лако бити глумац, али под тим не подразумевам тај материјални моменат, он је био релативно добар - каже глумац кога публика највише повезује са култним филмом "Маратонци трче почасни круг".   

Радује га чињеница што је та црна комедија рађена по тексту Душана Ковачевића и послије толико година омиљена публици.

- И данас кад уђем у такси таксисти ме питају за "Маратонце". Јако ценим тај филм и веома ми је драго што сам учествовао у њему, али много људи, које ја уопште не познајем, има потребу да ме обавести да сам ја играо у том филму, да кажу како је то одличан филм, најбољи. Па мислим се: Добро, одличан је, али има још толико добрих филмова које сам снимио - прича Диклић.

Стоп на интервјуе

- У последњих месец дана стицајем околности сам прошао један врло интензиван период, четири пута сам се у три филма појављивао на премијерама - "Име Добрица, презиме непознато", "Све најбоље" и "Игла испод прага". Све то подразумева контакте са медијима што је и моја обавеза, али сада ћу да утихнем што се тиче новина и уопште иступања у јавности. Толико сам се нарадио и напричао да сам самом себи постао досадан. Одлучио сам да мало ућутим - каже Богдан Диклић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.