Боб Дилан за Слободну Далмацију проговорио о бурној прошлости и отрежњењу VIDEO

Мистерија која прати живот и дјело Боба Дилана одржала се до данашњег дана, наравно, праћена невјероватним низом узастопних ремек-дјела, барем у области поезије и рок музике.

Роберт Ален Цимерман, син продавца кућних апарата, рођен је у Дулуту, савезна држава Минесота, 24. маја 1941, али је августа 1962. законски промјенио име у Роберт "Боб" Дилан. Упркос сталној промјени имиџа, духовним дилемама, својој манипулативној природи и повремено збуњујућим колебањима између стварања узвишене музике и хирова којима је угађао самом себи, прави Боб Дилан заиста јесте политички пророк, рокенрол звијезда, пјевач фолк и кантри музике, религиозни занесењак, сјајан пјесник и занимљив сликар.

Још од 1961. и легендарног сусрета с Вудијем Гатријем (који је тада био на самрти и с којим заправо започиње Диланова каријера) све до најновије турнеје Боба Дилана и његова састава по Јапану овог прољећа – дакле, за посљедње педесет и четири године, Дилан је створио запањујуће утицајно и велико музичко и пјесничко дјело које је дословно промјенило свијет.

Пионир политизације фолка

Америчка фолк и кантри музика својевремено је Дилану послужила као моћно оружје за друштвене промјене које су услиједиле током америчке културне револуције шездесетих година прошлог вијека. Ако не први, Боб Дилан је без сумње био међу првима који је политизовао фолк музику. Први је почео да изражава политичку свијест и друштвене ставове помоћу музике – најприје помоћу фолка, а потом и рокенрола.

Већ тада Дилан је пророчански наслутио политичке и друштвене промјене до којих је убрзо дошло. Готово тренутно, осјећај снажне повезаности саме музике с политичким покретима тог времена проширио се на покрет за једнака грађанска права црнаца и бијелаца (у којем су фолк и блуз имали важну улогу), студентски покрет, покрет против рата у Вијетнаму, покрет за равноправност полова итд. Двадесетипрвог октобра 1967. амерички Пентагон је окупирала шаренолика војска противратних демонстраната. Већину од њих педесет хиљада чинили су интелектуалци и студенти, књижевници и рок музичари (међу њима и Норман Мејлер који је предводио своје "војске ноћи", Ален Гинсберг и Боб Дилан), новолевичарски и пацифистички идеолози…

Управо је Боб Дилан тај који је својој генерацији, а и многим другим, успио да удари печат стила политичке борбе који је толико аутентичан. Јер, Боб Дилан је увео политику на топ-листе. Оно што је, сада већ деценијама, из Дилана као умјетника непрекидно избијало је његово поимање свјетости и моћи пјесме – и бескрајних могућности које проистичу из споја музике и ријечи.
У својој седамдесет и шестој години живота Боб Дилан не само што је највећа жива легенда из области рок музике, он је исто тако утицао на апсолутно све што је дошло послије њега у поп музици, рокенролу, ритму и блузу…

И док је хладни рат, полако али сигурно, уступао мјесто новом глобализованом свијету, Дилан је, онако како то само он зна и уме, с изузетном мудрошћу и саосјећањем посматрао тај вишегодишњи прелазни призор, региструјући разне облике наде, разочарања, немоћи, заљубљености, жудње и отуђености милиона младих широм свијета.

Боба Дилана први сам пут срео касних седамдесетих кад сам као један од уредника у тада једином југословенском часопису за рокенрол музику, "Џубокс", често путовао у велике европске градове, а нешто ријеђе и у Сједињене Државе, како бих направио опсежне интервјуе с рок звијездама и занимљивим особама као што су Леонард Коен, Крис Кристоферсон, Џон Ленон, Пети Смит, Нил Јанг, Ван Морисон, али и члановима рок група попут Greatful Dead, Pink Floyd, Led Zeppelin, Rolling Stones итд.

Гинсбергова веза

Као и у свим другим случајевима у мом књижевном раду, који је нераскидиво повезан са члановима Beat генерације и сродним писцима, Ален Гинсберг био је добровољни "битнички" амбасадор који ми је помогао да успоставим контакт с Бобом Диланом. Касније, углавном током осамдесетих, Боб Дилан и ја често смо се виђали, чак смо неколико пута заједно наступали на пригодним пјесничким вечерима и ја бих, кад год би се указала прилика за то, направио дужи или краћи интервју с њим.

Обично смо разговарали о свему и свачему: од политике до религије, од филма до књижевности. Никада нисам стекао дојам да је Боб тешка особа – било за разговор или за приснији контакт, иако о њему колају бројне гласине да је изузетан пргавац. Можда разлог лежи у чињеници што је Боб знао да смо Ален Гинсберг и ја били веома блиски пријатељи, као и да се истрајно бавим превођењем не само дјела књижевника Беат генерације (Jack Kerouac, W. S. Burroughs, Gary Snyder, Michael McClure, Lawrence Ferlinghetti, Gregory Corsoитд.), сродним писцима попут Чарлса Буковског и Џона Фантеа него и дјелима кантаутора и рок пјесника као што су Џејмс Даглас Морисон, Пети Смит, Крис Кристоферсон, Роберт Хантер итд.

С друге стране, такође је истина да је вођење разговора с Бобом Диланом веома захтјевна дјелатност. Заправо, увијек је велики изазов и велико задовољство разговарати с Бобом јер никада не знате хоће ли бити расположен и причљив; ако га у том тренутку нешто заиста занима и добре је воље за разговор, радо ће о томе опширно причати. У сваком случају веома је тешко наговорити Боба да сједне и одговара на којекаква питања.

* Будући да сам прије неколико година превео књигу Сема Шепарда о твојој чувеној турнеји Rolling Thunder Revue Tour из јесени 1975, најприје бих те питао о твојим садашњим осјећајима према тој турнеји која се догодила пре готово четрдесет година, али и о твом филму Реналдо & Клара који је настао у исто вријеме.

- Дакле, Реналдово интензивно маштање и његов конфликт са стварношћу – то су срж и суштина самог филма. Моја основна намјера није се односила на књижевни заплет, већ много више на идејне везе – боје, слике, звук. Сасвим је јасно да је свако у том филму глумио из пуке забаве. Нико није размишљао о протоку времена. Како другачије? И сâм живот је импровизација. Ми га не живимо по већ утврђеном, написаном сценарију.

Пекинпах је направио улогу за мене

* У филму не постоји осјећај времена, зар не?

- Прошлост, садашњост и будућност не постоје одвојено, него у исто вријеме, на истом мјесту и мало је тога што човјек не може замислити да се заиста догађа. Оно што сам желио да учиним с концептом времена и начином на који се ликови мијењају из једне особе у другу… Заправо, моја је намјера била да гледалац никада није сасвим сигуран ко говори – и да ли онај који говори, говори у првом или у трећем лицу. Тако поступити заправо је лукавство, својеврстан трик. Али, ако човјек мало боље промисли, то уопште није важно.

У филму "Реналдо & Клара" такође сам користио својство безвремености. Вјерујем да је сам чин стварања много стварнији и искренији од онога који се бави стварним протоком времена. Филм је тај који ствара и задржава вријеме. То је оно што би филм требало да постигне – задржати, сачувати одређено вријеме, дисати у том времену и при том зауставити вријеме.

* Шта мислиш о свом наступу у филму "Pat Garrett and Billy the Kid?" А шта о музици коју си компоновао за исти филм? Очигледно, то су двије сасвим различите ствари?

- Мислим да ми је Сем Пекинпах ту улогу сасвим намjерно намијенио. Али, знаш, нико ме није питао какав је мој приступ пратећој музици за тај филм. Потом сам открио да су прихватили моју музику, али и промјенили јој намену. Они у студију учинили су то иза Пекинпахових леђа. Ја бих компоновао инструментал за одређену сцену, а потом би они у студију у пост-продукцији све промијенили и употребили исту музику за неку другу сцену и тако су тотално упропастили моју оригиналну идеју о музици за тај филм.

* Шта би могао рећи о филму "Hearts of Fire "?

- Шта те занима у вези с тим филмом?

* Како си пристао на сарадњу и глумио у њему?

- Сценарио за тај филм доспио је до мене посредством извјесне особе из Агенције William Morris и та особа ми је скренула пажњу на улогу Билија Паркера, као и да ме режисер Ричард Марканд има у виду за ту улогу. Био сам пијан готово све вријеме снимања. Био је то ужасан сценарио, а глумци нису имали било какву контролу над њим. Учинио сам то због новца. Хоћу рећи, шта би друго могло бити разлог?

* Читаш ли и даље много као некада?

- Ту и тамо.

* Јеси ли одувијек много читао?

- Увијек нешто читам.

Одувијек свирам исту врсту музике

* Можеш ли ми нешто рећи о твојим новим пјесмама?

- Знаш, у вријеме док сам одрастао, стално сам слушао Хенка Вилијамса Џина Винсента, Литл Ричарада и њима сличне. На један или други начин, они су у највећој мјери утицали на формирање мог стила. У томе себи не могу помоћи, врста музике коју сада изводим иста је врста музике коју одувијек свирам.

* Желим да те питам неколико детаља о твојим пјесничким, књижевним дјелима, а не само о сјајној каријери кантаутора. Мало прије смрти, приликом једног од наших посљедњих сусрета и сниманих разговора, наш заједнички пријатељ Ален Гинсберг рекао ми је нешто о теби што сматрам врло значајним, зато то желим да ти поновим јер вјерујем да ће ти то бити драго.
Рекао ми је: "Над Кероуаковим гробом током турнеје 'Ролинг Сторм', у јесен 1975, Боб Дилан ми је рекао да га је збирка 'Mexico City Blues' заиста пукла у главу и умјетнички сасвим заокупила 1958. или 1959. док је живео у Ст. Полу. Кад сам га питао ‘Зашто?’ одговорио ми је: ‘То је прво пјесничко дјело које ми је говорило америчким језиком.’ На примјер, имаш стих у Дилановој пjесми ‘Врата раја’ који иде отприлике овако: ‘мотор и црна Мадона на два точка циганска краљица и њен сребрнкасти хромирани фантомски љубавник’, а то су стихови који директно потичу из мог ‘Урлика’ или Кероуакове збирке 'Mexico City Blues у смислу ‘повезаности бљештавих слика’. Кероуаково спонтано гомилање речи. То је исти начин на који Дилан пише своје песме. Таква је поезија касније наставила свој посебни стил у стиховима Џона Ленона и групе Битлс, а који су своје име директно узели од битника, и Боба Дилана и као таква се проширила свијетом и освојила га. Мислим да је након дуготрајног утицаја Витмана и потом, можда оног Паундовог, ово вјеројатно највећи амерички утицај на свјетску књижевност – комбинација Витмана, пјесника Бит генерације и Боба Дилана." Тако ми је Ален описао вашу заједничку посјету Кероуаковом гробу у Лоувелу 1975.

- Не знам ко је све гледао моје наступе 1963. или 1964. и сјећа ли их се више ико жив. У сваком случају, већ тада сам пјевао сличне пјесме. Једна се звала "Desolation Row". Људи су говорили: "О чему он то пјева?" Нису разумјели о чему пјевам. Али, можда ни ја то тада нисам сасвим разумио. Међутим, данас веома добро разумијем оно о чему пјевам. Зато је требало времена да би пјесме као што су "Desolation Row", "Maggie’d Farm", "Subterraneas Homesick Blues" и многе друге постале популарне, јер на самом почетку нису биле добро прихваћене. Ја сам одувијек био спреман на тако нешто, а данас сам још и много више.

* Постоји ли велика, стварна разлика између "импровизованих", у трену насталих песама и оних које су доживjеле бројне измjене? Заправо, какав је крајњи резултат?

- Човjек може створити нешто трајно. Хоћу да кажем да би живио вјечно, мораш да зауставиш вријеме. Да би зауставио вријеме, мораш постојати у одређеном тренутку, и то толико снажно и дјелотворно како би уопште успио да зауставиш време и докажеш своју суштину и то тако што си зауставио вријеме. Ако успеш то да учиниш, свако ко дође у контакт с оним што си остварио – шта год то могло да буде, без обзира на то да ли је ријеч о написаној пјесми, исклесаном кипу или насликаној слици – ухватиће нешто од тога. Оно што је чудно је то што они то неће разумијети, али као таквог ће га препознати.

Моје пјесме говоре о доживљајима душе, о личном болу, о појединцу, о личном препознавању – о личном отрежњењу. Али људи често желе да буду у заблуди… Не смију чекати да буде прекасно. Многи људи чекају све док не остаре, многи од њих чекају све до пред сам крај живота. Људи не смију толико дуго да чекају. Спасење почиње управо сада, већ данас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.