Алекса плакао кад су сватови пролазили: Цијелог живота патио за Анком јер му је мајка забранила да је ожени

Рођен 1868. у Мостару, Шантић је заувијек себе везао за град у Босни и Херцеговини у ком је живео већи дио живота. Отац му је умро рано, па је значајан период детињства провео код стрица. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра Зорица умрла још као беба. Шантић је, као дјете из трговачке породице и сам завршио трговачку школу у Трсту и Љубљани. По повратку у Мостар посветио се књижевном и друштвеном раду.

Стварао је у размаку од два века и више него други пјесници тог периода је повезивао идејне и пјесничке патње 19. и 20. века. У његовом пјесничком одрастању највише удјела су имали српски пјесници Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне. Своју највећу песничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. када су и настале његове најлепше песме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ ком је и сам припадао, преноси Курир

Иако је домовина била његова вечита муза и инспирација, па му љубав није страна ријеч, Шантићу није недостајало љубави ни у животу. Штавише, волио је више пута, једну Зорку, једну Емину и Анку. Љубавна поезија мостарског песника развила се под јаким утицајем севдалинки. Амбијент његових љубавних песама је амбијент башта, бехара, шадрвана.

Волио ону која му није била суђена!

Како то често бива у животу једног уметника - Шантић је волео баш ону која му није била суђена, Анку Томлиновић. По Дучићевим ријечима, и Анка је неизмјерно вољела мостарског романтика.

Анка је била ћерка власника фотоатељеа Стјепана Томлиновића, која се доселила у Мостар. Алекса је пратио сваки њен корак, седео у дућану чекајући да се појави како би јој се приближио. Дјеловала му је као привиђење...

Тајанствена, сама, или у пратњи млађег брата, шетала је поплочаним улицама Мостара окупирајући мисли младог Шантића. Виђали су се свакодневно, и сваког пута би се случајно видели, поразговарали и прошетали. Касније му је кроз смех признала да је намјерно увијек излазила у исто вријеме, надајући се да ће он схватити сатницу и искористити прилику да је види. Када је од других сазнала да објављује песме, тражила је од Алексе примјерке Голуба и Невена, које је редовно читала и коментарисала. Пјесник се касније присећао како јој је први пут изјавио љубав. Написао је песму "Ако хоћеш", баш њој. Пјесма од пет строфа брзо се нашла у Анкиним рукама:

Ако хоћеш да о зори Пјевам теби пјесме моје, Ој, не бјежи са прозора, Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам О сунчаном топлом сјају, Ој, погледни оком на ме, Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам Ону тиху нојцу милу, Развиј твоју густу косу – Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам Мирис дивног прамаљећа, Ој, разгрни њедра бијела – Да удишем мирис цвијећа!

Ил' ако ћеш пјесму моју О извору сласти бујне, Ходи, ходи на груди ми, Да ти љубим усне рујне!

На његово изненађење, вратила му је песму без икаквог коментара. Потом се поздравила и кренула низ улицу, остављајући песника зачуђеним. А онда се окренула, насмејала и озбиљно рекла: "А што се тиче оног ако хоћеш – хоћу", и отрчала низ улицу. Међутим, ту су снови кренули низбрдо. Мала мостарска средина није умјела да прихвати љубав имућног Србина и Хрватице чији је отац само желео велики мираз и кућу у којој ће бити финансијски збринут. Осуђена на пропаст, њихова љубав је била испуњена свађама и расправкама између Алексе и његове мајке. Све док га једног дана мајка није довела испред иконе Светог Николе и заклела:

"Ако је доведе у кућу, мајка ће их мртве дочекати. Црни покров ће бити њихови сватови".

Схвативши да нема избора, несрећни песник није имао снаге да се супротстави, унезверен је отишао код Анке да јој тражи опроштај, јер је венчање немогуће. Алекса је прекинуо бурну везу са лепом Хрватицом, које се сећао до краја живота и којој је посветио већину својих љубавних песама. Анка се удала годину дана касније за доста старијег човјека из Загреба и заувијек напустила Мостар.

Сватови су тог дана прошли поред Шантићеве куће на Бранковцу, док је он свечаност посматрао са прозора, плачући.

Током живота је објавио велики број песама од којих су најпознатије: "Емина" (1903), "Не вјеруј" (1905), "Остајте овдје" (1896), "Претпразничко вече" (1910), "Што те нема?" (1897), "Вече на шкољу" (1904), "О класје моје" (1910), "Моја отаџбина" (1908)...

Алекса Шантић преминуо је од туберкулозе 2. фебруара 1924. Мостар је тога дана био завијен у црно, а становници свих религија скрхани, јер је отишао комшија који је све волио подједнако.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.