Алекса Гајић, мултимедијални умјетник, за “Глас Српске”: Слобода ми је важнија од зараде

Примећујем и да маса мојих колега посустаје с актуелностима. Налазе удобност и сигурност у ангажманима и губе интересовање за испитивање нових могућности. Аутори се више враћају класици. Више нас усрећује кад откријемо старог мајстора, него неког новог нафураног Корејца који кида како ради.

Рекао је ово за “Глас Српске” мултимедијални умјетник, стрип аутор, аниматор и илустратор Алекса Гајић, објашњавајући гдје се данас стрип и илустрација налазе као умјетност, како код нас, тако и свијету.

- А стрип, па ту је. Неће он нигде, само мало мења форму и естетику - каже овај умјетник са мјестом боравка у Земуну, али с пољем рада и интересовања која га воде широм планете.

ГЛАС: Након лијевих, десних, горњих и доњих стрипова, премотавајућих стрипова, те кратких стрипова за муницију (“Колекција”), од Вас смо добили и криптострипове - НФТ пројекат рађен са програмером Томом Вукасовићем. Гдје планирате стати с несвакидашњим визијама и да ли ћете икад више радити класични стрип албум?

ГАЈИЋ: Дуго сам размишљао куда идем и шта радим? Умногоме су ме охрабрили аутори из алтернативног стрипа и познаници који се баве сликарством и графиком. Њихов живот је скромнији од живота наших аутора на француском тржишту. Ипак, приметио сам и да они имају нешто што ми стрипаџије немамо. Решио сам да се позиционирам на некој средини. Зарад мање зараде, пружити себи више слободе. Одрекао сам се масе ствари. Кад притисну рокови, човек нема ни времена да троши новац. То је суштина моје економске конструкције. А шта нас чека у будућности, не знам. Пуштам да прво велики Боб пошаље неки знак, па се онда некако и ја ту позиционирам. А до тада, цртаћу своје досетке и тричарије.    

ГЛАС: Колико је, из Вашег искуства свеприсутна дигитализација отежала или олакшала живот стрипа као умјетничке форме?

ГАЈИЋ: Мени је олакшала. Не видим да је неком отежала. Иако нисам неки фан дигитале, радије шаљем радове и-мејлом, него поштом. На синтеке, ај-падове, “Wacome” сам увек гледао као на наставак четкица, бојица и фломастера. Магија се дешава у глави, све остало је само продужетак руке.

ГЛАС: Протекле године објављено је више од 700 стрип издања на српском језику, али највећи дио тога су страна имена, док је домаћих албума све мање, а домаћих цртача све више у иностранству? Да ли сте оптимиста или песимиста кад је у питању домаћа стрип сцена?

ГАЈИЋ: Неко време, са неколицином осталих, покушавам да се изборим за стрип конкурс, идентичан оном какав имају филмаџије и Министарство културе. Ми смо мала и сиромашна земља. Могућност враћања пара из продаје која би се улагала у следећи пројекат је никаква. Ако нема помоћи државе, нема домаће сцене. То је једини начин - да се ангажују домаћи писци и цртачи да праве албуме са домаћим тематикама. Ако би се то десило, био бих један од првих који би конкурисао. 

ГЛАС: Осим експеримената са новим технологијама, радите много у краткој форми, кроз илустрације, како књига, филмова, анимиране пројекте, тако и других радова. Колико се лакше или теже прилагодити визији других умјетника и гдје у тим радовима престаје инспирација, а почиње дјело Гајића?

ГАЈИЋ: Нема правила. Негде се склопи савршено, негде шкрипи, шкљоца, шлајфује. Трудим се да будем толерантан, да радом и саветима нагнем на своју страну. Али из сваке околности извуче се нека поука. Треба знати и шта нећеш, а не само шта хоћеш. Резултат је важан, а да ли је до њега дошло лако или тешко, то нико не зна, а и ја прилично брзо заборавим.

ГЛАС: Албум “Технотајз”, који је кренуо као дипломски рад на факултету, напунио је прошле године двије деценије, анимирани филм “Технотајз: Едит и ја” слави 13 година, а његов наставак, нажалост, још чекамо. Са ове дистанце, како гледате на те пројекте иза којих је стајало много љубави, труда, улагања и тешких одлука?

ГАЈИЋ: Драго ми је што се све то десило како се десило, као што ми је и жао што је наставак умро на порођају, али то је тако. Покушао сам све што сам могао, срце ми је на месту. Кад је дошло до грубе игре, поклонио сам се и отишао. Филм је за опаке играче, а ја само лепо цртам. Рецимо, да на цео тај период гледам као на далеко време кад сам имао бенд. Само што нисмо свирали, него смо цртали. Свашта је ту било, и свашта се дешавало, имали смо неколико свирки, а онда смо се разбуцали због, јелте, злог продуцента. Сад, ето, с времена на време чујем да су то заправо биле суперсвирке, а направили смо и један култни албум. Јако ми је драго кад налетим на неког из студија, и кад ми кажу - “Ееее Гајићу… то су била времена.” И заиста, десила се тада нека енергија, нека младост, лудост.

ГЛАС: Колико би умјетнички рад или живот био лакши да нисте напустили сигуран и добро плаћен рад у француској стрип индустрији, па да, рецимо, сада публика чека 20. наставак “Бича Божијег”, већ сте се окренули  самосталним пројектима или, како сте једном приликом дефинисали, “личним изазовима”, које посебно на нашем тржишту није лако реализовати?

ГАЈИЋ: Да сам наставио да радим на “Бичу Божијем”, сигурно то не би био уметнички живот. Физикалије је било све више, а триповања све мање. Још се заносим идејом да ћу једног дана бити велики уметник, а да би до тога дошло, неке везе су морале бити пресечене. Са економске стране, одсекао сам себи грану, и пуцао у ногу, али не жалим. Нога је зарасла, мало ћопам, али иза следећег брда можда чека она права ствар.

Кратка форма

ГЛАС: Колико уз професионалне обавезе стижете да читате или гледате и шта Вас од тога покреће у креативном смислу?

ГАЈИЋ: Добио сам навике које су типичне у данашње време. Гледам и читам кратке форме. Кад већ интернет пружа могућност да у два сата спакујеш 34 фасцинације, зашто то не бих урадио. Чупкам помало од свега, филм, музика, вајарство, концептуала, стрип, наука, социјалне мреже, природа, историја, теорије завере… Што би рекао Молдер - Не можеш да верујеш, у шта све верујем. Да л' ме то покреће у креативном смислу, па сигурно да да. Нема аутпута без инпута.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.