Агота Виткаи Кучера, сопран и професор, за “Глас Српске”: Умјетност оплемењује људску душу

 Поготово ако си особа која се не држи оног што види, што је опипљиво, већ идеш према емоцијама, инстинкту и креацијама. Моја мајка Вера била је оперска примадона, моја бака Илона пијанисткиња, мој деда Ђула Виткаи, био је композитор, оргуљаш, оснивач хорова и етномузиколог, тако да сам одрастала окружена музиком и љубављу према музици, јер је позориште било моја друга кућа, забавиште, обданиште и школа.

Рекла је ово “Глас Српске” Агата Виткаи Кучера, славни новосадски сопран, доктор наука и доктор умјетности, те редовни професор на Академији уметности, објашњавајући како је одрастање у једној од најпознатијих музичких породица Новог Сада одредило њен животни пут према опери. Ова умјетница и педагог каже да је љубав према умјетности само почетак једног дугог пута који тражи велики рад и одрицање.

- Са неколико другара, деце маминих колега, који су одрасли са мном у Српском народном позоришту у Новом Саду и који су као и ја били инфицирани љубављу према уметности, ушла сам у тај чаробни свет позоришта, балета и опере. Обожавала сам балет, чак сам се једно време и бавила њиме, било ми је фасцинантно шта све може да изведе људско тело. Већ у предшколском узрасту сам приметила колико је моја машта развијенија у односу на осталу децу и то захваљујући позоришту. Како су године пролазиле од класике сам се отварала према другим видовима уметности попут оперета, џеза, филмске музике и мјузикла. Опера је део мене и заузима највећи део у одрастању, али склоност према осталим музичким жанровима није била занемарљива - каже она.

ГЛАС: Ви сте врсни познавалац и извођач мађарских и староградских пјесама. Колико је тај ослонац на традицију важан за правилно школовање музичара и да ли треба да правимо разлику између музичких жанрова?

ВИТКАИ КУЧЕРА: Следеће године биће скоро 30 година како се бавим педагошким радом. Важно је, ако не и кључно, да се сваки певач испроба у другим жанровима. Моја мајка, која је била врстан педагог говорила је студентима да је важно испробати се у свим стиловима, неки ће вам лежати боље, неки слабије, али без експеримента не може отићи у уметничку ширину. Код мене се та љубав према извођењу мађарских песама, романси, чардаша, па и староградских песама развила касно. Као млад уметник била сам везана за класичну музику, али након студентских дана почела сам схватати колико је важно за певача да способности опроба у другим вокалним стиловима попут мађарских романси или староградске музике.  Јасно је да је и национална припадност имала улогу, у смислу одржавања традиције којој припадам,  али кључно је то што сам схватила да извођење ове врсте музике тражи изузетне вокалне технике као и класика, наравно ако то желите извести на прави начин као вокални солиста.

ГЛАС: Наступали сте широм свијета од Париза до Москве, могли сте и бирати неку свјетску дестинацију за каријеру, али ипак избрали сте да останете у Новом Саду, граду у којем је све почело за Вас.

ВИТКАИ КУЧЕРА: Наступала сам широм света, од Мађарске преко Француске до Русије и многих других земаља. Лепо је отићи у свет, али знате, као што код нас лепо кажу “Свуда пођи, кући дођи”. Моји родитељи живе у Новом Саду, одрасла сам овде, школовала се, докторирала сам оба пута овде, један мој научни рад је везан за мој родни град, за фонијатрију, рехабилитацију гласа, док се други бави каријером композитора мјузикла Абрахама Пала. Хоћу рећи, укратко, да је мени изузетно стало да дам свој допринос културној, уметничкој и научној сцени Новог Сада и овог простора, да своје знање и искуство пренесем будућим нараштајима. Ова чињеница, без мрвице патетике, далеко ми је важнија од других изазова у професионалном смислу.

ГЛАС: Осим пјевачке каријере, годинама радите и као педагог, колико генерално обраћамо пажњу на рад са младим људима и колико гајимо свијест о важности културе за будућност нашег друштва?

ВИТКАИ КУЧЕРА: Напоменула сам већ да је иза мене скоро 30 година педагошког рада, од чега 24 године на Академији уметности. Прошла сам све фазе у том раду од рада у средњој школи и предавања камерне музике и соло певања преко рада на Драмско одсеку Академије уметности, где сам се упознала са филмском музиком и мјузиклом, шансонама и канцонама до ширења своје делатности радећи са глумцима. Колико они уче од мене, толико и ја учим од њих, један реципроцитет у учењу. Живим за рад са тим младим људима, јасно је да се генерације мењају и начин њиховог рада. Уметност јесте дивна професија, али и занат који захтева велико одрицање, за који неки нису спремни на почетку, али касније схвате да уметност тражи велику преданост. Драмски текст и музика се прожимају, за обе је важан ритам, те се пуно музичких израза имплементира у драмски театар. Покушавам да их освестим да све то повежу и примене. Са њима пролазим широк репертоар. Свака генерација студената доноси неки свој печат, без обзира на то што је неко убрзано време. На неки начин, уз њих остајем вечито млада и освежена.

ГЛАС: Колико је важно за уметника да своју уметност преноси публици, да не дозволи да она буде сврха сама себи?

ВИТКАИ КУЧЕРА: Давно је велики Платон рекао: “Каква је музика у држави, таква ће бити и држава”. Музика оплемењује и ангажује обе половине мозга. Сматрам да је веома важно да људи препознају вид уметности, да ли концерт или позоришну представу после које ће се осећати боље и која ће померити њихову психу у смислу да се лепше осећају. То је оно што оплемењује душу. Одличан пример је чињеница да јако пуно лекара свира неки инструмент, вероватно ту проналазе начин за одржавање животног баланса, а у односу на рад са болеснима.

ГЛАС: Са Ђорђем Балашевићем сте снимили нумеру “Твој неко”, а потом сте  и гостовали на његовим концертима. Какве успомене чувате на ту сарадњу и колико смо уопште свјесни какав је губитак домаћа музика доживјела Балашевићевом прераном смрћу?

ВИТКАИ КУЧЕРА: Сарадња са Балашевићем била је прелепа, једно дивно искуство и то у периоду кад сам се приупитала да ли сам на добром путу. Он је музичар који је одувек знао изабрати сараднике, имао је дивне музичаре око себе који су знали шта он жели од сваке песме. Снимили смо песму “Твој неко”, а после, како смо путовали, дивне људе сам упознала. Дивно је видети са којом лакоћом и животном једноставношћу један врхунски уметник влада сценом. Он је био невероватан човек и песник и први пут када сам наступала са њим на сцени нисам могла да верујем да он то све говори из главе, да нема написан текст или списак прича које ће поделити између песама. Очарао ме толиком концентрацијом, талентом и харизмом на сцени. Изгубили смо великог уметника, особу која је пленила људе где год би отишао и није случајно што публика свих генерација слуша његове песме и што оне живе и сада након његовог прераног одласка. Балашевић, у ствари није отишао, само се преселио на друго место, а његове песме и даље живе међу нама.

Бањалука

ГЛАС: У Бањалуци ћете наступити вечерас у Банском двору, а долазите занимљивим поводом, који није само музички већ и књижевни и пријатељски догађај?

ВИТКАИ КУЧЕРА: Пресрећна сам што имам прилику да наступим у Бањалуци са пијанисткињом Нином Мартиновић, мојом дивном сарадницом. Моје задовољство је још веће што је наш наступ дио поетске вечери Беисе Романић, моје пријатељице и особе која је оставила огроман траг у домаћој културној сцени, посебно у културном животу Новог Сада. Она је дивна песникиња и књижевница, а читајући њену поезију, нисам могла остати равнодушна према дивним стиховима које је писала. Позив да учествујем у поетској вечери у њеном родном граду је огромна част и задовољство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.