За Српску ме веже поезија
Темишвар - За Републику Српску не везују ме само књиге и лепа књижевна догађања и сусрети, већ и бројни пријатељи, од српских писаца и уметника до значајних српских политичара и друштвених радника. Ко онда сме још устврдити да нам песма није једна, Бранкова, а српска.
Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник Славомир Гвозденовић, добитник награде “Бранко Радичевић” за свеукупан пјеснички и стваралачки опус. Гвозденовић је нагласио да га за Српску веже и његова књига пјесама “Рађање претка” (Темишвар - Бањалука - Нови Сад 1995), као и чланство у Удружењу књижевника Српске и награда “Шушњар”, коју је добио 1996. године.
- Сваком писцу награде долазе као признање за нешто што је урађено, написано. Награда “Бранко Радичевић” је једно од највреднијих признања у српској књижевности, па је то разлог више да је примим са поштовањем и радошћу. Не знам колико нас награде подстичу у писању, пре бих рекао да их писањем заслужујемо - казао је Гвозденовић.
Истакао је да је за њега писање унутрашња потреба, којом обликује себе и друге.
- Нажалост, све се више тежи да књига постане производ, а не огледало осећања и племенитих мудрости. Поезија је, по мом мишљењу, уз то још и игра, у којој свака реч трепери и неухватљивим је нитима повезана. Бранко је можда од свих нас најлепше, најведрије, а, опет, у тужном заносу, треперио на том пламену, у којем је на крају млад и сагорео. Зато је, ваљда, и заслужио да га својтамо само именом. Јер кад кажеш Бранко, и ако их српска поезија има пуно, он је ипак само један - нагласио је Гвозденовић.
Подсјетио је да је Бранко Радичевић баш у Темишвару, гдје Гвозденовић живи годинама, написао “Девојку на студенцу”.
- Није онда случајно што у српској поезији постоји једна Бранкова линија, од Радичевића до Миљковића, све до данас. Добрим делом припадам тој Бранковој линији и у њу сам покушао са својих тридесетак књига поезије да уткам себе и своје песничко схватање - рекао је Гвозденовић.
Књижевник, који ради као професор савремене српске књижевности на Универзитету у Темишвару, труди се да својим студентима што квалитетније и прецизније представи српску писану ријеч.
- Својим студентима, пре свега, говорим колико је вредна српска књижевност и шта у тој великој књижевности значи српски романтизам, Бранко са свим својим несташлуцима, романтичним љубавима и тугама, са најлепшим стихом српског романтизма “ње више нема, то је био звук” (“Туга и опомена”), а ту је још много великих имена, горостаса српске књижевности и српског језика - казао је Гвозденовић.
Истакао је да му је награда “Бранко Радичевић” донијела радост, у години када прославља 60. рођендан и заокружује 45 година књижевног рада.
Пјеснички театар
- Надам се да ћу ове јесени успети да са младим глумцем Марком Аџићем у Темишвару покренем Мали песнички театар, а прва представа била би посвећена Милошу Црњанском, највећем Темишварцу међу нама (“Црњански у Темишвару”). Друга би била рађена по стиховима Васка Попе “Врати ми моје крпице”. Ако у овом подухвату успемо, а требало би да буде једна врста двојезичних монодрама, за мене би свака представа вредела најмање као једна ваљана књига - казао је Славомир Гвозденовић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
