Војин Тривуновић, књижевник, за “Глас Српске”: Јуначка поезија је на умору

Казао је то у разговору за “Глас Српске” књижевник Војин Тривуновић, који је поводом 45 година књижевног рада и 35 година од објављивања прве књиге, објавио изабрана дјела у четири књиге. То су књиге поезије “Читачи трагова” и “Вршај” те афоризми “Бомбе и упаљачи” и сатире “Пролетери свих земаља, разиђите се”. Ова дјела читаоцима ће бити представљена вечерас у 18 часова у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске.

ГЛАС: Како посматрате књижевну сцену и њен развој од тренутка када сте Ви почињали па ево до данас?

ТРИВУНОВИЋ: Књижевна сцена је, иако се мијењала, остала “сцена”. Разлика је у приступу књижевности, писаца, издавача и читалаца. Могу рећи да су се сви у посљедњих бар 20 година (по)добро погубили. На то је понајвише утицао развој интернета, али и промјена друштвених односа. Пред навалом “Фејсбук” поезије и сличних медија пријашњи и садашњи озбиљни писци су остали у мањини. Чињеница, додуше недовољно провјерена да је данас више књижевника него читалаца, да има за основу квалитет била би за похвалу. Међутим, и у књижевности, као и у другим областима у доба друштвене транзицију на прве књижевне положаје су истрчали они који су сналажљиви. Сналажљивост је иначе ријеч иза које се све што (не)ваља заклања. Раније је тешко било објавити књигу, а сада је може издати ко год прикупи довољно новца. Велика продукција се прави како би прашина имала на чему да се купи. Не може се рећи да су икад књиге пуно читане, али сада је књига (с)пала на мали број читалаца. Чак и они што би бар лектиру требало да читају не “пипају” књигу, кад на интернету могу пронаћи све укратко. Њима је све укратко. Тако их друштво формира, али и своју пропаст форсира. Нема некадашњих озбиљних издавача. Појели их капитал односи. Нажалост лошијој слици стања у књижевности и култури својом инертношћу доприносе, рецимо тако и нека кровна удружења писаца. Препустили су терен новонасталим удружењима и клубовима. Можда ће то бити и добро, исциједе ли се чисте честице из тог талога у којем је много муља. Раније је било тешко објавити пјесму у штампи и књижевним часописима. Сада часописа и писаца има на претек. Чини ми се да ће доћи вријеме да ће сваки писац имати свој часопис, нарочито електронски. Имам осјећај да садашњи писци у тим часописима или разним зборницима читају само своје пјесме. Тако прикупљају податке за своје проширене биографије.

ГЛАС: Колика је моћ наше традиције и коријена и јесу ли Вам они главни темељи стварања?

ТРИВУНОВИЋ: Одлично питање. Требало би га постављати свима, нарочито младим писцима, јер примјетно је да их то скоро и не занима. Њихова дјела су сва у тзв. поетском лавежу. Оно што се некад није изговарало због срама ни на сеоским прелима сада је ушло као енергетска снага у пјесму и прозу. Што се више кроз пјесму и причу “туца” то је све модерније. Да нас је од те моде више добро би било, али ти су односи, како бих рекао “напразно” стварани. Нема ту ни алата, ни заната. Овдје се морам оградити, имамо ми доста младих писаца који и “оне ствари” знају ставити на право мјесто. Мислим књижевно. Што се тиче мог стварања, трудим се да у свим сегментима прикупим што више вриједних бисера прошлости и узидам их у поезију и у афоризме. То су моји читаоци, али и критичари осјетили. Скоро у свакој мојој поетској књизи дајем рјечник мање познатих ријечи. Имамо пребогату језичку традицију, као мало који народ, нарочито у епској поезији. Давно сам устврдио да је у том периоду српског народа епска поезија била својевремена интернет преносилица. Од уста до уста. Са гусала на гусле и сачувала се до данас. Та јуначка поезија је сада на умору, све се чини да се мање спомиње, а ако се не спомиње, пашће у заборав. У том забораву заборавиће се и народ и језик му. Права штета је што се млади писци на њу не ослањају. Без прошлости тешко је замислити у будућности. Зато сам у почетку био према њима прилично оштар. Или сам ја заостао. Можда и гријешим.

ГЛАС: Ваше књиге одликује лијепа писана ријеч која обогаћује наше говорно подручје. Јесмо ли данас престали вјеровати у постојање лијепе ријечи и могућност богаћења језика, с обзиром на то да живимо у доба интернета, када примјећујемо скрнављење нашег језика?

ТРИВУНОВИЋ: О, како сте то лијепо рекли. То су неки критичари писали да сам обогатио језик и увео у књижевност појам економија ријечи. Економија ријечи значи створити израз да се са што мање ријечи каже што више. Лакше је то објаснити кроз економски израз “новац - роба”, што би се рекло купити што више добара за што мање новца. Та теорија о ријечима и новцу тешко се постиже. Морам напоменути да сте кроз ово питање дали најљепшу похвалу о мом стваралаштву. Интернет је за похвалу, није он крив што ми летимо на њега више као муве на г***о, а требало би га користити попут пчела, летећи са цвијета на цвијет. Нисмо ни свјесни, попуштајући пред страним “измима” да скрнавимо властити језик, просто, кратимо га за главу. Нажалост друштвена заједница врло мало ради на очувању језика и писма. Чини ми се да то у разним поводима чини само декларативно, а кад тај повод мине, заборави се све. То није добро, али доћи ће до зрења памети па би добро могло бити.

ГЛАС: Шта је заједничко збиркама које ће бити промовисане у НУБРС?

ТРИВУНОВИЋ: Није лако било урадити овај избор. Сада кад сам објавио ове књиге све мислим да сам нешто заборавио. Од ове четири књиге, двије су поетске “Читачи трагова” и “Вршај”, а двије су сатиричне, “Бомбе и упаљачи”, афоризми (Договорили су се да код НАТО буду упаљачи, а код њих бомбе) и сатиричне поетско-економске пјесме “Пролетери свих земаља, разиђите се”. Најчешће одговорим да пишем стално једну књигу која се различито зове. То је нит писца. У шали кажем да афоризме пишем за оне који се не разумију у поезију. Тако преводим пјесме из једног стања у друго. Волио бих кад би се људи више разумјели. Све што сам написао је на неки начин јасна порука да се свијет клони рата, да се људи међусобно поштују. Сав тај поетски рад салио сам у завичајно корито. Да се напију и људи и стока.

Оловка пише срцем

ГЛАС: Пишете ли тренутно, је ли нешто ново у најави?

ТРИВУНОВИЋ: Никако не бацам оловку из руку. Оловка пише срцем. У међувремену сам успио да објавим два поетска наслова: “О лову на тетријеба” и “Расклоп”, а припремам и рукопис под радним насловом “Цијеђење суве дреновине”. И тако... Људи би требало да воде рачуна, у мементу смјене да преносе ријечи на нове генерације. Од ријечи смо постали, зар не.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.