Владимир Вујиновић, књижевник, за “Глас Српске”: Човјек је човјеку највећи вук

Па и прва сезона серије “True Detective” дешава се у руралној Луизијани. Рекао бих да је та серија можда и најзаслужнија за такав тренд у криминалистичком жанру.

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник и публициста Владимир Вујиновић, објашњавајући зашто је заплету свог новог романа “Сламар” (“Лагуна”) дао руралне или пољопривредне коријене смјештене у панонској равници, што није чест случај у жанру кримића и трилера. Сам писац каже да у новом роману наставља глобални тренд децентрализације жанра, дајући му аутентичну атмосферу.

- Нисам измислио никакву топлу воду, само сам искористио егзотику домаћег терена. Инспектор Вујић јесте базично везан за Београд, али Војводина и Славонија су главне амбијенталне позорнице “Сламара”. Неко у Хрватској је већ избацио кованицу “Slavic Noir”. Равница, односно Панонска низија, саставни су део тога. То даје аутентичну атмосферу “Сламару”. То је наша српска Луизијана - рекао је књижевник из Сомбора са бањалучким породичним коријенима.

ГЛАС: Ваш јунак, инспектор Филип Вујић, не уклапа се у жанровске карактеристике “тврдокуваног” пандура, не налива се алкохолом и не гуши се цигаретама и нихилизмом, већ је вегетаријанац и пасионирани читалац, нека врста аскете у свом позиву.

ВУЈИНОВИЋ: Стереотипи јесу у извесној мери неопходни у детективској фикцији. Али, то да главни јунак мора бити ноторни алкохоличар, курвар, атеиста и нихилиста клише је над клишејима који је већ сморио и многе читаоце. Зато сам креирао полицијског инспектора који је супротно од тога. А није ни глуп, као у вицевима о српским пандурима. Он је филозоф заробљен испод полицијске значке. И у томе сам покушао да изградим неку своју ауторску оригиналност. Има и он, наравно, неке своје мушичавости, јер су сукоби унутар личности главна покретачка снага сваке драматизације. Било је читалаца којима се Филип Вујић није свидео, којима је чак био и антипатичан. Нико ми ипак није приговорио на том основном концепту његове карактеризације. Сви су то сматрали довољно оригиналним и свежим.

ГЛАС: Иако је “Сламар” постављен као жанровска трилер прича о истрази убиства и лову на серијског убицу, испод основне наративне нити уочљив је критички тон усмјерен на погубне посљедице балканског уласка у либерални капитализам?

ВУЈИНОВИЋ: Ја сам поборник те тзв. скандинавске крими школе писања, која подразумева да се испод трилер шаблона крију дубљи слојеви приче који се дотичу друштвених, социјалних и филозофских питања. Обраћам пажњу и на форму. Важно ми је и да добро забавим читаоца кроз узбудљиве обрте, неизвесност, заплет који би био смислен и који се не би срушио као кула од карата због неаутентичности. То читаоци очекују од доброг трилера. Важни су ми дубљи слојеви приче. Мени као аутору то је можда и најважније. Кад читам неку књигу, без обзира на жанр, највише је ценим по томе колико ми она успешно тога говори о животу. Надам се да, у том смислу, и “Сламар” нешто говори о животу. То је прича о тајкунизацији Србије, о финансијским малверзацијама, о криминалној распродаји друштвене имовине, о том неолибералном капитализму и бездушној дехуманизованој транзицији. То је прича о немоћи малог обичног човека да се носи са великим друштвеним неправдама.

ГЛАС: Роман је постављен прилично комплексно, пролог је у прошлости, истрага у двије државе. Колико је било потребно планирања и истраживања за припрему и провјеру везаних за овако слојевиту причу, јер знамо да се “ђаво крије у детаљима”?

ВУЈИНОВИЋ: Карактеристика мојих кримића је да пролазим кроз велики број међусобно неповезаних уско-стручних области док градим мистерију. То изискује баш доста истраживања, скупљања грађе. Некада су ми потребни сати и сати које проведем над “Гуглом” или књигама, само да бих написао пар реченица или пасус у роману. Још је веће умеће све то успешно инкорпорирати у текст, а да не угушите читаоца. Покушавам док пишем да примењујем онај савет Стивена Кинга младим писцима да се не праве сувише паметни пред читаоцима. Ђаво јесте у детаљима, али је савршенство у једноставности. Све мора бити у служби приче. Некада у томе успевам, а некада ми уредници морају припомоћи.

ГЛАС: Цитирате Томаса Хобса на почетку да ниједно страшило није направљено по лику вука, медвједа или леопарда, већ увијек човјека. Да ли смо најопасније биће планете или је то само упечатљив лајтмотив за трилер?

ВУЈИНОВИЋ: Тај Хобсов цитат ми је пријатељица показала кад се “Сламар” већ спремао за штампу у “Лагуни”. Одлучио сам у последњи час да га ставим као лајтмотив књиге, јер заиста савршено кореспондира са причом, са крајњом поруком романа. Откад сам у криминалистичком жанру, ја, у ствари, на свој уметнички начин, покушавам да што дубље проникнем у природу зла. Шта је зло? Одакле зло долази? Да ли се човек рађа зао или га таквим чине животне околности? То су три основна питања за којима ја увек изнова трагам у сваком свом роману. Далеко сам, наравно, од одговора. Сумњам да ћу икада до њих и доћи. Тарковски је једном рекао да се зло толико испреплело са људским животима да је, већ одавно, и само попримило људски облик. Оно што ја могу да констатујем је то да је човек спреман да почини незамисливо зло. И то из најнижих могућих побуда, из најбесмисленијих ирационалних мотива. То ме, наравно, плаши, и као човека, и као писца. Живимо у дубоко узнемирујућем свету у којем је човек човеку највећи вук. Живимо у свету у којем највише треба да се плашимо другог човека.

ГЛАС: По свом признању почели сте као пасионирани читалац, потом сте писали о оном што читате и гледате. Када се десила унутрашња транзиција у аутора фикције и колико је протекло времена и писања до изласка “Јутарње звезде” и “Сламара”?

ВУЈИНОВИЋ: Паралелно са свим тим што сте набројали, ја сам увек са стране нешто пискарао за своју душу. Књижевник може бити звање, али мишљења сам да је бити писац пре свега стање духа. Ви можете бити писац и ако никада ништа у животу не објавите. Писање је стање духа. То траје читав живот, барем је тако у мом случају. Зато нисам имао никакав проблем да се од обичног пискарала који своје никад објављене рукописе гомила у фиоци, трансформишем у аутора трилер фикције чије ће књиге бити објављене. Чак ми је криминалистички жанр помогао у томе, јер ме је, због свог постојећег шаблона, приморао да уобличим своје дотад хаотично писање. Кримићи су ми помогли да се као писац формирам, да изградим свој оригинални ауторски глас, да се фокусирам на причу, на нарацију. А није ли то одувек била есенција књижевности?

ГЛАС: Ваш рад може да буде сврстан у талас српске жанровске прозе везане за кримиће и трилере, који не бјеже од локалног колорита, иако се потпуно уклапају у глобалне жанровске токове. Шта је све потребно, осим талента и труда, да добијемо српски трилер који може парирати скандинавској или британској школи?

ВУЈИНОВИЋ: Кад ме већ то питате, морам да се похвалим и откријем да ме је контактирала једна литерарна агенција из Француске у вези с правом на превод “Сламара” на француски језик. Још то, наравно, не мора ништа да значи, јер су преговори тек у почетној фази. Хтео сам само да кажем да би било занимљиво питати те Французе шта је то што се њима учинило занимљивим у “Сламару”. Специфичан локални колорит је нешто чиме би домаћи трилери могли да заинтересују странце. Па и скандинавски трилери су нам интересантни захваљујући атмосфери сивила, мрака, хладноће, снега и вечне зиме. Али, по мом мишљењу, то ипак није довољно. То је само пикантан зачин. Да би вас разумели и тамо неки Американци, Французи или Филипинци, неопходно је да ваша прича има универзалан карактер. Да буде лако замислива било ком човеку, лако примењива у било ком делу света.

ГЛАС: Колико се тешко изборити и Вама и Вашим колегама са општеувријеженим мишљењем српских књижевних кругова да су кримићи/трилери  мање вриједна или тривијална литература и да ли се такав став полако мијења?

ВУЈИНОВИЋ: То да су кримићи тривијална литература је обична предрасуда. Давно су прошла она времена када су “hardboiled” треш кримићи излазили у јефтиним “Пулп Фицтион” часописима. Жанр је у међувремену еволуирао, па су, највише захваљујући свемоћним Скандинавцима, савремени трилери постали озбиљна литература. Ми писци криминалистичких романа нудимо вишеслојне приче о разним људским удесима, нудимо озбиљне људске драме. Домаћа публика то добро схвата, мијења и прилагођава своје навике.

ГЛАС: На свом “Јутјуб” каналу правите прилоге и препоруке о крими књигама, филмовима и серијама. Колико је то лична пасија, начин комуникације са публиком, а колико одговор на рјеђе постојање озбиљне медијске критике?

ВУЈИНОВИЋ: Од свега тога помало. Ја сам пасионирани конзумент популарне културе. Многи људи из мог окружења такође пасионирано прате актуелне серије, филмове и књиге. Ту своју страст само сам пренео на свој “Јутјуб” канал. Радо причам о ономе што волим. Истина, у последње време сам се улењио. Дуго нисам избацио ниједан видео. Сезона промоције “Сламара” још траје, немам времена за то. Али, свакако имам у плану да се реактивирам и о том питању.  Препоруке

ГЛАС: Нисте крили своје утицаје, од књижевности до серија и филмова, али која бисте дјела препоручили нашим читаоцима као обавезно штиво за улазак у жанр кримића и трилера?

ВУЈИНОВИЋ: Стиг Лашон, Ју Несбе, Јуси Адлер-Олсен, Арналдур Индриђасон, Сара Бледел, Арне Дал, Серен Свејструп, Мајкл Конели, Ли Чајлд, Тес Геритсен, Харлан Кобен. Да не заборавимо ни домаће писце кримића које ја волим да читам: Ђорђе Бајић, Лазар Јовановић, Верица Винсент Кол, Мирјана Узелац, Миодраг Мајић, Владимир Војводић, Ања Мијовић. А што се тиче кинематографије, кад је трилер жанр посреди, ту доминирају серије. А ја бих препоручио следеће: “Mare of Easttown”, “Unbelievable”, “Justified”, “Banshee”, “Unforgotten”, “Broadchurch”, “Line of Duty”, “Bron/Broen”, “Sorjonen”, “Time”, “Bosch”, “Lincon Lawyer”, “Mindhunter”, “Black Bird, “Dark Winds”, “Under The Banner of Heaven”. И наравно, “True Detective”- најбољу крими серију свих времена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.