Весна Голдсворти, књижевница, за “Глас Српске”: Најбољи политички романи су љубавни романи

За збирку “Солунски анђео” награду “Ричард Крошоу” (по енглеском метафизичком песнику из седамнаестог века), за роман “Гвоздена завеса” награду “Момо Капор”.

Овако је разговор за “Глас Српске” започела књижевница Весна Голдсворти, добитница награде “Момо Капор” за роман “Гвоздена завеса”

- За ову прву много је значајније што је била “Тајмсова” књига године. Слично томе, моје књиге које су биле серијализоване на Би-Би-Сију - мемоар “Чернобиљске јагоде” и роман “Горски” имале су од тога већу корист у смислу продаје него да су награђиване. “Момо Капор” је прво и једино што сам добила у отаџбини, па ми то значи - рекла је она.

ГЛАС: Ви сте прва књижевница која је добила награду  “Момо Капор”. Како посматрате положај жена у књижевности, у Србији и у остатку свијета? Какве промјене ту треба да се направе?

ГОЛДСВОРТИ: У Великој Британији, од 19. века наовамо, највећи романописци су жене  (сестре Бронте, Џорџ Елиот, Вирџинија Вулф) а око осамдесет одсто читалаца романа чине жене. Када се погледају књижевне награде и критика, слика је до скора била другачија - већину критичара и жирија чинили су мушкарци, а то је утицало и на избор наслова. Слично је било и са студијама књижевности: деведесет одсто студената жене, деведесет одсто редовних професора мушкарци. То се мења, па се поставља питање и да ли су потребне посебне награде за женско писмо. Имам утисак да се и у Србији ствари крећу у истом правцу. Не ради се о прављену промена већ о препознавању чињеница. У Великој Британији жене без проблема купују и мушке и женске ауторе, а мушкарци се теже одлучују да купе роман који је писала жена.

ГЛАС: “Гвоздена завеса” је људска драма која преиспитује митове које себи препричавамо. Какви су то митови?

ГОЛДСВОРТИ: Ради се прво о грчким митовима о судбини и части које испитује Еурипид у “Медеји”- моја прича о Милени и Џејсону инспирисана је том трагедијом варварске принцезе која са истока, преко Црног мора, одлази на запад у Грчку, због љубави према Јасону који је затим окрутно издаје. Његово и њено осећање части, па и значења прељубе су опречни. Ради се и о савременим митовима о истоку и западу - стереотипима истока као места тираније и запада као места благостања и апсолутне слободе.  Даље о сукобу личног и колективног и о начину на који се индивидуалне и националне слободе и права виде на истоку и западу.

ГЛАС: Прича о политици, слободи, богатству, љубави на супротстављеним странама, све то је стало у роман. Како данас писати о љубави, и да ли она може да спаси свијет?

ГОЛДСВОРТИ: Љубав би можда могла да спаси свет, али у смислу који то подразумева агапе, а не ерос. У мом роману ради се о еросу, о заљубљивању, о страсти - о двоје људи са супротних страна. Поднаслов “љубавна прича” је ироничан. За мене питање није било како писати о љубави, већ како писати о политици, о сукобљеним погледима на свет, а да то не буде апстрактна једнострана прича. Најбољи политички романи су љубавни романи. Мој омиљени пример је “Доктор Живаго”. У односу двоје људи преламају се све велике светске теме.

ГЛАС: Прича Вашег романа је тренутно прилично актуелна. Није ли мало застрашујуће када писац у дјелу сасвим случајно испољи некакве предвиђачке способности (да то тако назовемо)?

ГОЛДСВОРТИ: Нисам могла да предвидим у детаљ ово што се сад у Украјини дешава, али тај сукоб траје већ годинама. Хтела сам да кажем да је ово тек последњи чин, али ми и то изгледа све мање вероватно, а не волим да изигравам Касандру. “Гвоздена завеса” није роман о Русији и Украјини већ о поделама Европе. У том смислу ми је мило што су енглеске критике изашле почетком фебруара и што је “Тајмс” прогласио роман за књигу године, а да при­ томе нико није морао да помиње ни Путина ни Зеленског. Оно што је необично је да је наслов “Гвоздена завеса” термин који се чинио застарелим, а онда се вратио на насловне странице, јер се нова гвоздена завеса ипак спушта.

ГЛАС: Јунаци у Вашим дјелима су људи из Источне Европе који живе у Енглеској. Шта бисте рекли да их повезује?

ГОЛДСВОРТИ: У трилогији романа о Лондону описала сам о три генерације избеглица и досељеника, углавном словенских. У “Господину Ка” радило се о моменту непосредно после Другог светског рата који је описао и Црњански у “Роману о Лондону”, када су се старој генерацији тзв. Белих Руса придружили таласи политичке емиграције из комунистичког блока. “Гвоздена завеса” описује осамдесете, последње године хладног рата, а “Горски” време пре петнаестак година које се сада, не само са новом гвозденом завесом већ и са “брегзитом” чини као далека прошлост. О руским милијардерима писале су све новине, Лондон су звали Лондонград и Москва на Темзи, а  бројнији су били Источни Европљани из нових чланица Европске уније. У једном тренутку је десет процената целокупног становништва Литваније радило на Острву, шесто хиљада Пољака, стотине хиљада Бугара, Румуна. Повезује их осећање привремености и неприпадања ма колико богати или сиромашни били. Емиграција зна да буде конзервативнија од матице баш зато што је тешко истовремено мењати се и сачувати идентитет.

ГЛАС: Да ли свевремене, оне људске теме, у књижевности и уопште у умјетности имају рок трајања?

ГОЛДСВОРТИ: Рок трајања имају тапете и намештај, а људска дела и њихове последице мало се мењају.  Није случајно што Медеју или Антигону прерађују писци већ вековима: идеја прељубе и издаје, или сукоб закона и личног осећања правде су свевремене теме. Руски формалисти покушали су да систематизују те теме. Владимир Проп писао је о томе како се у бајкама понавља тридесет и једна функција радње, а неко је онда рекао да се све наше приче своде на две. У једној човек креће на пут, у другој странац долази у град. То друго би се могло рећи за све моје књиге.

ГЛАС: Годинама живите у Енглеској, гдје и предајете. Колика је одговорност предавача према студентима и усмјеравању младих људи и будућих предавача, научника или књижевника?

ГОЛДСВОРТИ: Предајем на одсеку за енглеску књижевност где велика већина мојих студената ретко или никако не чита преведену књижевност, иако се труде да прате северноамеричку, аустралијску  или афричке књижевности на енглеском. Нигеријска је сада популарна и јака. То је земља од двеста милиона људи. Колико смо “ми” на Балкану евроцентрични, толико моји британски студенти имају предрасуде да све треба читати у оригиналу: наравно да је тако боље, али шта ако је превод једини начин да се упознамо са великанима. За мене је ствар одговорности да разбијем ту предрасуду, да им дам да читају Киша или Чехова на енглеском, да отворим нове хоризонте. Видите већ да не размишљам о питању на политички начин мада сам свесна да је то подтекст, а то је и зато што се млади, и без мене, политиком баве много, посебно када је реч о тзв. сукобима полова, или о заштити човекове околине. Протестују, марширају, твитују. То је та генерација, овде, и то нису моје борбе.

ГЛАС: Како посматрате књижевну продукцију тамо и рецимо у Србији? Да ли је могуће живјети само од писања?

ГОЛДСВОРТИ: Продукција је огромна, око две стотине хиљада наслова годишње, тржиште само у Британији вредно је око две милијарде фунти, али и конкуренција је неупоредиво већа него у Србији. Мој издавач сваког дана прими више рукописа него што се у Србији објави књига за годину дана. Пре тридесетак година прелистали би макар и оне који стигну без позива, сада то више не раде ни агенти, тако да је постало готово немогуће одшкринути капију, морате прво да стекнете име у периодици, на интернету. Просечна зарада писца, према подацима Удружења књижевника у Британији, је око тринаест хиљада фунти годишње. То је мање од социјале, недовољно за живот па писци имају и друго запослење. На врху пирамиде је неколико десетина писаца који зарађују милионе, а затим и стотине који живе само од писања.

ГЛАС: Како се дешавања у свијету у посљедње двије године одражавају на умјетност? Какве промјене Ви уочавате?

ГОЛДСВОРТИ: Промене које је донео “ковид” и изолација осећам и лично. Две и по године нисам била у Београду. По први пут сам осетила шта значи носталгија. Када су објављене “Чернобиљске јагоде”, моја мемоарска књига, путовала сам на читања у иностранство једном недељно, некад и два пута. У Немачку, где је била хит, знала сам да одем ујутру, а да се вратим око поноћи, јер је за сваки већи град било по двадесетак летова дневно из Лондона. То ми се сад чини као научна фантастика. Дуга пауза је уништила многе дивне институције. Па онда, из свега тога, право у рат у Украјини, у кризу. Лондон је имао раскошне донације руских милијардера, читаве зграде грађене њиховим новцем. Сада су на супротним странама. Тај свет нове гвоздене завесе, жестоких подела, то ће бити свет моје старости. Не видим на помолу неко ново златно доба. Само да не буде већег рата.

Читање

ГЛАС: Шта тренутно читате?

ГОЛДСВОРТИ: Тренутно читам успомене на Јована Скерлића његове супруге Кларе у издању “Академске књиге” из Новог Сада. Књига је више од сто година стар поглед једне Швајцаркиње на Србе и Србију. Пре тога ме је одушевила “Лисица” Дубравке Угрешић, а такође и књига коментара Џорџа Сондерса на руске кратке приче. Ово последње звучи опскурно, али су те белешке са његових предавања биле велики хит у Америци. Сондерс је и уман и духовит у истој мери, па као да Чехова, Толстоја или Тургењева читате по први пут, а то су моји омиљени писци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.