Вече посвећено Моми Капору одржано у Бањалуци: Био је сеизмограф људске душе

То је магија Капорова, јер је проучавао људе, мјеста, душе, градове и мале детаље свијета око себе које можда већина није уочавала, а његова дјела, која су била читана за његова живота, читана су и данас.

Од његовог рођења прошло је 85 година, а у овој години, у којој је то обиљежено, објављена је књига посвећена њему - „Капорова школица“, аутора Александра Ђуричића.

„Вече Моме Капора“, на којем је промовисана ова књига, одржано је синоћ у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, у сали за промоције, коју су испунили сви обожаваоци Капора и његовог писања.

Књига обухвата различите периоде његовог живота и читаоцима доноси интересантне детаље о њему и људима с којима се сусрео и догађајима који су га обиљежили.

О Капору, више него о самој књизи, говорили су Љиљана Капор и Александар Ђуричић, који су, свако на свој начин, представили свој доживљај њега, начинивши од ове вечери својеврсно вече лијепих сјећања на једног од највољенијих писаца ових простора.

Ђуричић се осврнуо на познанство с Капором, са којим је радио многе интервјуе и којег је упознао током својих студентских дана, те на настанак књиге, за коју је материјал сакупљао током једне године.

Користио је различите списе и људска сјећања, и тако је временом настала књига посвећена писцу и сликару којег су многи вољели, а и данас га воле.

- Срећан сам због реакција и због оваквих књижевних вечери. Лепо је када се појави нека књига или филм да окупи нас капоровце - рекао је Ђуричић.

Како је он објаснио, новитет у књизи су љубавна писма која је Капор писао једној дјевојци током студија, премда је за живота тврдио да презире љубавна писма и да никада није написао једно.

- Постоје љубавна писма која је као студент сликарства писао једној девојци и она је та писма уступила Задужбини Моме Капора. Та писма су нека нова врста документа када је Капор у питању, не само зато што су љубавна, него зато што су забавна и у њима се види тај његов списатељски траг. Тако су и писана. У њима има тог промишљања о животу, о уметности, о самоубиству, о патњи - казао је Ђуричић.

Он је испричао понешто о најранијим годинама Капоровог живота, што је у књизи забиљежено, те посебно нагласио да је Капор био човјек изузетне ведрине, упркос бурном старту и току живота.

- Промовисао је дух у кафани и у књигама, и на изложбама и путовањима. Био је пун ведрине - навео је Ђуричић и додао да је Капор био истраживач који је имао способност да све што спозна преточи у приче.

Љиљана Капор је своју причу фокусирала на то какав је Мома био, како се понашао у одређеним ситуацијама и са људима, истакавши да је увијек и према свима био прави џентлмен. Она се надовезала и на Ђуричићеву причу о Капоровом писању, објашњавајући како је он увијек волио да упознаје што више људи, све их памтећи и на неки начин користећи као инспирацију за писање.

- Оно што је Мома увек говорио јесте да је важна прича. Да бисте ви читали нешто са чиме можете да се поистоветите и што може да вас дирне, ви морате да верујете у ту причу. А да бисте веровали у причу, та прича мора да се догоди. Кад се догоди, као што је Мома, њему лично или некоме са киме је причао. И због тога та литература сваког од нас додирне, јер су то све ствари које се свима нама дешавају на неки начин и свако пронађе себе у нечему што је Мома написао. Он је  био сеизмограф људске душе, управо због тога што су га људи и живот и све оно што чини наш живот заиста интересовали и он је то радио зато што то воли. Волео је живот и волео је људе. Био је човек који је знао да слуша - испричала је она.

Осим што су током вечери испричали понешто о свом виђењу Капора, о дружењу с њим, Капорова и Ђуричић су присутнима причали о славама које су биле попут великих дружења, о његовој широкогрудости и интересовању за различите сфере људског дјеловања и за сваког појединца којег сретне.

Капорова је испричала и сада већ познату причу о њиховом првом сусрету, која је такође забиљежена у књизи „Капорова школица“.

- Ово је Момина верзија коју сам ја усвојила. Он је увек говорио како је осамдесетих година, када је летео за Њујорк, у авиону видео лепу стјуардесу и да је, јер се плаши летења, замолио да га она ухвати за руку. Та стјуардеса сам била ја. Онда сам ја њега тако ухватила за руку и нисам га пустила до краја његовог живота - кроз смијех је испричала Капорова и додала да је срећна што је живјела, вољела и била вољена од стране таквог човјека, који је био јединствена и непоновљива особа, која многима недостаје.

Она је такође испричала и причу о посјети Багдаду, 1989. године, гдје су она и Капор случајно освојили такмичење у плесу и гдје је Капор, као и Мерсад Бербер и Милић од Мачве, слао своје слике. Након што су освојили прву награду, коју у Багдаду нису могли да искористе јер су морали да путују, поклонили су је другопласираном пару, о чему је више написано у његовом дјелу.

- Мома је у „Последњем лету за Сарајево“ написао посвету мени и написао: „Љиљани, без које не би било ове књиге“, јер не би, да нисмо победили на такмичењу плеса. То је једна од прича које су њему биле важне, тај плес нас двоје за њега је створио потпуно другачији роман који је написао после пар година - објаснила је она, те додала да је ово вече било пуно радости и да, без обзира на то што га нема већ 12 година, тако увијек треба да буде.

На овој књижевној вечери приказан је и документарни филм „Мома“, у којем су забиљежени исјечци разговора са самим Капором, али и других о њему.

О Капору, између осталог, у документарцу су говорили Петар Пеца Поповић, Емир Кустурица, Матија Бећковић и Мирјана Бобић Мојсиловић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.