Валентина Милачић, књижевница, за "Глас": Истински пјесник пише без компромиса

Бранислав Предојевић
Валентина Милачић, књижевница, за "Глас": Истински пјесник пише без компромиса

Пјесма се огледа у лету птице, птица у мрвицама пјесме. Оне су једнина. Кад пјесник корача, његове се очи укрштају са свим видљивим и невидљивим. Пјесма коју запише каткад је много болна, каткад радосна. Увијек "у борби непрестаној" и како Бог да.

Рекла је ово за "Глас Српске" Валентина Милачић, пјесникиња, књижевница, публициста и педагог, објашњавајући зашто је поставила своје пјесме на жицу у новој збирци "Пјесма на жици", па се намеће питање шта пјесма тражи тамо гдје се није лако одржати ни птици, ни човјеку, а камоли пјесми. Књижевница каже да за њу пјесма има бројне функције, али да увијек говори о надахнућу и самом пјеснику, чак када њега више  и не буде.

- Човјек се окрепљује трпљењем које је једини избор и вјера у спасење.  Пјесма је божански дар, саговорник, рам, сидро, загрљај и пријатељ. Моја књига "Пјесма на жици" је пост и исповијест. Завјештање - рекла је Милачићева.

ГЛАС: Нова књига још досљедније наставља огољену, минималистичку поетику Ваших стихова, у којој нема много ријечи, али има много емоција. Да ли је та "шкрта" форма посљедица садржаја пјесама или просто нисте склони барокности стихова?

МИЛАЧИЋ: Сваки пјесник искри сопствено стихоткање до "удара у камену".  Ријечи су сувишне, слова су сувишна у тренутку кад наступи тишина. У сплету мисли - у једном трену, одабране излазе "на жицу". Отуд пјесма коју напишем...

ГЛАС: Кроз цијелу књигу, али и Ваш опус константно се провлачи једна врста пјесниковог дубоког рата са духовним и свјетовним унутар самог себе ("неке пјесме долазе из ведра неба, неке из ђаволске таме"), али има ли уопште краја том вјечном човјековом рату, макар у стиху, ако не у овоземаљском животу?

МИЛАЧИЋ: Крај се не назире ниоткуд, у једном мом стиху је записано. Овоземаљски живот  нас искушава у обезвријеђено захтјевном времену у коме је површност преузела темељитост, у времену у коме на видјелу има све мање искрености. Искреност и праведност иду руку под руку јер ако затаји једна, друга посрће. Пјесма је пјеснику уточиште, али не и бијег, јер истински пјесник се суочава у борби добра и зла, прво у себи самом па онда са свим што га окружује. 

ГЛАС: Такође, у једној од пјесама кажете: "Да би написао пјесму, мораш се лавовски борити и орловски по хартији шестарити". Шта пјеснику још остаје кад се борба и шестарање заврше како би написана пјесма стигла до читаоца и добила адекватан одговор?

МИЛАЧИЋ: Између пјесника и читаоца је одговор као свјетло или тама, који опстаје или нестане  у сусрету написаних и прочитаних стихова. Да, читалац је са једне стране и пјесник. Пјесник и читалац су двије обале ријеке коју спаја мост, а то је пјесма. Мислим и осјећам  да је врлина поезије скромност која ће трајати и истрајати.

ГЛАС: Кад смо код читалаца, живимо у времену прозе и владавини романа, да ли је тиме поезија постала драгоцјенија или безначајнија, када је постала осуђена на сакривање по бескрајним књижевним дубинама писане ријечи?

МИЛАЧИЋ: Проза, романи и сл. су с  обзиром на тематику, грубо и уопштено речено, усклађени са тенденцијама које је донијело ново вријеме те је тиме популарност примјетна у односу на поезију. Што се тиче поезије, обистинило се претсказање Бранка Миљковића да ће "поезију сви писати" те су свеприсутна  постављена  правила у вези с тим шта је популарна поезија, а то је у неку руку и мач са двије оштрице.

Споменула бих и поетске кругове, разна књижевна удружења која омаловажавају поезију појединих пјесника, а величају  "подобне". Оно што чини пјесника је његова срчаност која нема везе са било којим интересним сферама. Можда је то један од узрока разуђености поезије јер поменутим поетским интересним групама недостаје искреност,  и као што сам раније написала, и  праведност. Да завршим одговор на ово питање стихом - Истински пјесник  пише пјесме без  компромиса.

ГЛАС: Дуго радите са дјецом, аутор сте значајних и награђиваних текстова, студија и књига на ту тему. Да ли су стварно нове генерације незаинтересоване за умјетност или је то флоскула којом се медиокритети перу од одговорности што немају ни знања нити воље да вриједност и љепоту умјетности пренесу будућим генерацијама?

МИЛАЧИЋ: Нема оправдања за све оно што не чинимо за добробит дјетета, дјеце, младих људи. Нема оправдања за шупље приче и  фразе, добру теорију која није заживјела у пракси. Нема оправдања за нерад и неетичност, игнорисање моралних норми, уопштавање  и површност. Нема оправдања за игнорисање оних који су вјерни професији којом се баве. Ко ће преузети одговорност и када?! Много је питања, а мало одговора.

ГЛАС: "Пјесма на жици" је полетјела за "Бесједу" у врло лијепом издању уз, како сте већ поменули, врло надахнут приказ књижевника Мирка Вуковића. Какви су планови у вези са промоцијом и какви су генерално планови за писање, ако се о њему планови могу уопште стварати?

МИЛАЧИЋ: Јесте. "Пјесма на жици" је излетјела из штампарије "Графид" у сарадњи са издавачком кућом "Бесједа" и главним уредником, дивним човјеком Ненадом Новаковићем.  Мој поетски духовник је Мирко Вуковић. Он је човјек од врлина и то желим рећи, са разлогом и поштовањем његовог бића, свега доброг које чини другима, а што показују његова дјела која су позната и цијењена. Мирко је рецензент и претходне књиге поезије "Ужарена лаванда", а и нове књиге. Са посебним дивљењем сам загрлила његову  бесједу о мојој новој књизи. Промоције књиге ће бити организоване као и промоције претходних књига, у неким градовима, институцијама,  на књижевним манифестацијама  и слично.  Напоменула бих да су скоро све пјесме из књиге објављене у бројним књижевним часописима, на порталима итд. у региону, а неке већ уврштене у зборнике пјесама појединих књижевних конкурса. Новост за крај, ускоро ће бити штампана и моја књига о драмским текстовима за дјецу.

РИЈЕЧИ

ГЛАС: У посљедњих двадесетак година објавили сте шест збирки поезије. Пишете ли пуно, а објављујете мало или вагате сваку ријеч док се не усудите да је оставите на папиру за издавача?

МИЛАЧИЋ: Пишем како ми Бог да. Пјесму напишем или је не напишем. Нема компромиса нити "вагања ријечи". Зашто је то тако, не знам?! Одговор на ово питање донекле резимира рецензија Мирка Вуковића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана