Умберто Еко: Вјероватно пишем за мазохисте

Еко је милионима људи пружио смјернице у потрази за смислом. У то име, представљамо вам десет његових најчувенијих цитата.

"Увијек су ме дефинисали као ерудиту и филозофа, као тешког писца. Онда сам написао роман који уопште није ерудитски, који је написан једноставним језиком: ‘Тајанствени пламен краљице Лоане’, па се од свих мојих романа најмање продавао. Дакле, вјероватно пишем за мазохисте. Само издавачи и неки новинари вјерују да људи желе једноставне ствари. Људи су уморни од једноставних ствари. Они желе изазов", интервју за Гардијан 2011.

"Шта је љубав ? Не постоји ништа на свијету, ни човјек, ни Ђаво, нити ствар, у коју се сумња као у љубав, јер продире у душу више од било чега другог. Не постоји ништа што тако испуњава и везује срце као љубав. Зато, ако немате оружје да је савладате, душа скаче кроз љубав у огромни амбис", "Име руже".

"Све приче које бих желио да напишем прогањају ме у мојој соби, као да су све око мене, мали ђаволи и док једна покушава да ми уђе на уво, друга ми напада нос и свака ми каже: ‘Господине, напишите ме, прелијепа сам’.

***

У јутро 27. јула 1943. речено ми је да је фашизам пао и Мусолини ухапшен. Када ме је мајка послала да купим новине, видио сам да штампа у оближњој трафици има сасвим другачије наслове. Штавише, након што сам их видио, схватио сам да сваке новине пишу о различитим стварима. Купио сам једне, наслијепо и прочитао поруку на првој страни коју је потписало пет од шест политичких партија – међу њима Democrazia Cristiana, Комунистичка партија, Социјалистичка партија, Partito d’Azione и Либерална партија. До тад сам вјеровао да постоји по једна партија у свакој земљи и да је за Италију то била Partito Nazionale Fascista. Сада сам открио да моја земља има неколико партија које могу да постоје у исто вријеме", из есеја "Вјечни фашизам" из 1995.

"Књиге нису писане да би се у њих вjеровало, него да се преиспитују. Када мислимо о књизи, не треба да се питамо о чему говори, него шта то значи", "Име руже".

"Треба да сам смирен. Да имам разумијевања. Зар не кажу неки да мир долази из разумијевања? Разумио сам. Треба да будем смирен. Ко је рекао да мир потиче из прихватања реда, реда који је схваћен, у ком се ужива, који се разумије без остатка, у радости и тријумфу на крају свих мука? Све је јасно, кристално: око почива на цјелини и на дијеловима и сада види како су се дјелови удружили да сачине цјелину; прихвата центар у ком лимфа тече, дах, корен свих питања..."Фукоово клатно".

"Прави херој је увек грешком херој; он сања да буде искрена кукавица као и сви други".

***

"Писац ‘Давинчијевог кода’ Ден Браун је лик из ‘Фукоовог клатна’. Ја сам га измислио. Он дијели моју фасцинацију ликовима – свјетске завјере Розенкројцера, Масона и Језуита. Улогом Витезова Темплара. Принципом да је све повезано. Сумњам да Ден Браун можда и не постоји", интервју за "Paris Review" 2008.

"Чарли Браун је називан најосетљивијим дjететом које се икад појавило у стрипу, ликом способним за шекспировске промjене расположења; а Шулцова оловка успијева да ослика ове варијације са мноштвом значења и у томе има нечег чудесног. Текст, увијек званичан (ова дјеца ријетко говоре у сленгу или почине анаколут), ојачан је цртежима сопсобним да осликају сваки лик, најсуптилније психолошке нијансе. Тако је свакодневна трагедија Чарлија Брауна нацртана, у нашим очима, са изузетном оштрицом", Еко о стрипу "Peanuts" за New York Review of Books 1985.

"Како се особа осjећа кад гледа у небо? Мисли да нема довољно ријечи да опише шта види. Ипак, људи никад не престану да описују небо, једноставно набрајајући оно што виде... Имамо границу, врло обесхрабрујућу и понижавајућу: смрт. Зато нам се свиђају све ствари за које мислимо да немај границе, а тиме ни крај. То је начин да побегнемо мислима о смрти. Волимо листе, јер не желимо да умремо", интервју за "Der Spiegel" 2009.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.