Тихомир Левајац био на посљедњој линији одбране човјекољубља

Вијест о његовој смрти саопштило је Удружење књижевника Републике Српске чији је био члан. Комеморација ће бити одржана у понедјељак, у 10 часова, у великој сали Банског двора, а сахрана у сриједу, у његовим родним Качулицама код Чачка.

Смрт овог великог човјека потресла је његове пријатеље, колеге и ђаке, а о томе колико је био посебан за “Глас Српске” говорила је његова пријатељица и колегиница, професорица српског језика и књижевности у бањалучкој Гимназији Сандријела Касагић казујући да су га јуче очекивали на школској слави.

- Из чудесног пријатељства са њим и нашег заједничког радног дела живота у Гимназији, остао ми је добро упамћен његов смех. Био је човек наизглед обичне појаве, али необичног духа. Иако је био у годинама, нисам имала утисак да их има, зато што је увек био расположен за нове идеје и планове, за друштво, за мало разговора, а за књижевност нарочито - испричала је она.

Истакла је да су вољели да разговарају о књигама, а казала је да је Левајац постављао разне текстове на позоришне даске.

- То му је била страст и док је радио, често је са ђацима правио представе. Дружили смо се као колектив после тих представа, јер нам је било задовољство да се окупимо и да се насмејемо, да разменимо коју људску реч која данас све више недостаје - рекла је Касагићева.

Како је казала Левајац је написао много књига, али међу његовим темама доминирају Бањалука и Гимназија.

- Његови, можда најбољи текстови били су о догађајима са ђацима и колегама. Знао је да направи анегдоту од најобичнијих ствари, досетком или упадицом. Волео је свој посао и био је окренут ка школи. Код нас у Гимназији је остало његово нереализовано дело, ТВ драма о Гимназији. Чекали смо да дође да разговарамо о томе , јер је хтео  да се екранизује тај школски живот, онако како га је он видео и доживљавао, а којим је био преокупиран - објаснила је Касагићева.

Нагласила је да је Левајац био популаран међу ученицима, јер је имао посебну харизму те да су за њим дјеца ходала као опчињена.

- Ђаци су га помно слушали, а имао је необичне професорске методе. Урадио је много за Гимназију и то ствари које су биле необичне за оно време. Основао је естрадни, драмски и уметнички клуб, те часопис, али и секције. Драго ми је да сам га познавала, а 2002. године смо се колегиница Александра, Левајац и ја обукли у шумадијску ношњу и направили велику забаву у Народном позоришту РС и тако га испратили у  пензију - казала је Касагићева и додала да је све што се тиче Левајца било другачије.

Књижевник, новинар и бивши ученик професора Левајца Горан Дакић казао је за “Глас” да је то био шармантан, забаван и духовит човјек.

- Пазио је на оне које је волио више него што би они пазили и на себе и на њега. Све сувишно је одбацивао. Правио је простор кад год је могао за пјесму и за дружење. Књижевности је оставио много. Говорити о Левајцу значи, прије свега, говорити о једном духу који је био непоновљив. Пет деценија је стајало између нас, а то ниједног јединог тренутка нисам осјетио. На такав поредак ствари пристају само они који су неоптерећени собом кренули у свијет. Левајац је био и можда посљедња искрена и честита душа овог града - навео је Дакић.

Професор Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља објаснио је за “Глас” да ће Левајац остати у сјећањима својих ђака као неко ко им је откривао тајне чудесног свијета умјетности ријечи.

- Од многих ђака професора Левајца чуо сам да је свој посао радио на начин како то скоро нико данас не ради у нашем посрнулом школству, учећи их да љубе књижевну умјетност, што је многе опредијелило и да студирају књижевност, да крену стопама свога професора - рекао је Певуља.

Говорећи о његовом књижевном опусу издвојио је роман “Јопет суданија”, који је како је казао његово репрезентативно дјело које се на лијеп начин дозива са великим претходником Петром Кочићем, чији умјетнички свијет је васпостављен снагом индивидуалног талента, а не подражавањем.

Књижевник Мирко Вуковић је испричао да је Тихомир Левајац  своједобно стао у одбрану једног храста.

- Организовао је протесте и као штит испред себе ставио причу коју је написао о старом храсту, посљедњем преживјелом од огромне шуме која је некад спајала Бањалуку и Лакташе. Тај је храст “пород овога времена” зараде зарад, грабећи сваки педљић земље у хтијењу да зида зградурине, сабио и заробио у тијесни квадратић у бетону, поткопао му коријење и осудио га тихо умирање у сасушивању, уд по уд. Живог га сахранио у бетонском саркофагу - испричао је Вуковић.

Додао је да нема случајности, да није случајно што је баш Тихо Левајац стао у одбрану храста.

- Он је био један такав храст. Он и тај храст су били у сродству. Не у крвном, него у оном сродству вишега реда, у духовном. Левајац је био један од посљедњих изданака оног старог свијета који је цијенио класичне вриједности и живио по принципима тог свијета који полако одумире и сахне пред вулгарношћу нововременог које се заклиње у “напредак”. Како у животу, тако и у литератури, али и у своме педагошком раду. Стајао је на посљедњој, рекао бих, линији одбране хуманости, људске емпатије, широкогрудости, човјекољубља, образовања са образом, знања и посвећености - објаснио је Вуковић за “Глас Српске”.

Како је казао не зна да ли је храст у Новој вароши још међу живима, али од јутра на Светога Саву Српског, Левајац неопозиво није међу нама, али живио је онако како је писао да је живио тај храст”Једном ногом у садашњости, другом у безвремљу.”

Књижевник и професоров пријатељ Вид Вукелић нам је казао да су недавно разговарали о новим пројектима.

- Кад год до мене допре вијест да је професор Левајац објавио нову књигу, кроз мене проструји топлина налик на “Одсјај духа”. Видим га како поред “Старог храста” сања Канаду и Москву, праћен “Чарним очима”, загледан у “Машту”, “Таштину” и “Ништа”. Он је пријатељ којег “срећом срећем” па чак и кад “јопет” говори о “Суданији”. Он прецизном мишљу мјери сваку ријеч и српски народ увјерава да је праведник и грешник. Левајац нам својом појавом доноси радост и “Почетак лета”, односећи нас на крилима свог ведрог духа чак до “Кувајта”. Сад га видимо крилатог као “Причу која лута свијетом” и прикупља најсјајније звијезде просуте по времену,  да би за нас свјетлуцале у облику његовог “Осмеха” - поручио је Вукелић.

Како је казао нека нам његова доброта буде светионик, да се не бисмо изгубили у бурним временима.

- Кад год сам га питао како је, одговорио би ми:”Нисам као ти, много сам боље!” И сви ми смо боље и бољи што смо га познавали - додао је он.

Необичан читалац

Књижевник и библиотекар у НУБ РС Берислав Благојевић је истакао за “Глас Српске” да је професор Левајац имао изузетно добар читалачки укус, јер је читао књиге које је ријетко ко тражио и читао у НУБ РС.

- Дешавало се да узима књиге рецимо из филозофије које нико није узимао да чита по 20 година - казао је Благојевић.

“Левајчево сокаче”

Како је казала Касагићева Левајац је радио у Гимназији више од 30 година.

- Недалеко од ове школе је живео, а у том стану је и преминуо, а ту улицу код Гимназије по њему смо звали “Левајчево сокаче”. Тако да све ово овај круг око Гимназије нас асоцира на њега, јер је то тако све било - рекла је она.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.