Срђан Ваљаревић, књижевник, за “Глас Српске”: Хумор је најсигурнији начин отпора против табуа

Овако је разговор за “Глас Српске” почео књижевник Срђан Ваљаревић, који је боравећи у Бањалуци прије неколико дана промовисао нову књигу “Фриц и Добрила”, у којој је обједињено неколико прича/колумни о Фрицу (некад Гојку), Добрили и њиховом сину Мати.

- Задовољан сам промоцијом. Иначе немам баш много искуства с тим стварима. Драго ми је што је Стево Грабовац водио разговор, који није био нешто много другачији него да смо сели он и ја и причали о томе - додаје он осврћући се на промоцију одржану у Банском двору.

ГЛАС: Навели сте да у неком периоду нисте били заинтересовани ни вољни тако јавно да будете експонирани, нити да дајете много интервјуа, а ни да одржавате много промоција. Сада је другачије. Како на Вас дјелује та промјена?

ВАЉАРЕВИЋ: Нисам баш био нешто вољан за то, а сада, иако ни сада не изгледа као да сам вољан, доста ми је лакше. Једноставно не могу да игноришем све реакције, које су углавном добре. Ту је и труд неких људи који имају прилику да раде то што раде и воле да раде то што раде те је тако и мени због тога све лакше.

ГЛАС: Како посматрате успјех (с обзиром на то да је на врху листе најчитанијих књига у Србији) и да ли сте то очекивали и тако позитивне реакције?

ВАЉАРЕВИЋ: Нисам. А нисам никад ни размишљао о томе. Идеја да то постане књига је дошла онако накнадно. То је била и идеја уредника, тако да нисам размишљао, али, наравно, прија ми то. Пријају ми добре реакције, а не сметају лоше.

ГЛАС: Зашто бисте рекли да су Фриц, Добрила и Мате читаоцима постали тако драги и блиски. И зашто се људи лако вежу за њих?

ВАЉАРЕВИЋ: Можда због форме. У самој тој форми, која је као форма неке серије, приказано је зашто се ствари дешавају како се дешавају, јер прате ликове и из дана у дан и приказује делове живота. Сви ми имамо такво нешто, уз мање или веће разлике. Мислим да је то разлог, јер приче прате јунаке и породицу.

ГЛАС: Можете ли неке од тих прича да замислите у облику серије, рецимо, или неких мини-епизода нечега?

ВАЉАРЕВИЋ: Намерно сам неке од тих текстова писао тако да буду у облику неког скеча, тако да бих у тој некој форми могао да их замислим.

ГЛАС: “И странпутица је пут ако себе спознаш на време” један је од многих натписа које ликови носе на својим мајицама, са туђим или својим портретима, а који су одраз промишљања о различитим животним питањима. Шта би значило спознати себе на вријеме и како је то у ствари приказано кроз ликове?

ВАЉАРЕВИЋ: Може да буде или тако, али исто тако, странпутица може да буде нечији пут током целог живота. Све је ствар не само избора, него и начина на који неко живи свој живот. С друге стране, не бити на странпутици је јако тешко, али то је оно око чега се сви доста трудимо у животу. Уопште,  једна од најтежих ствари је бити свестан шта радиш у сваком тренутку и покушати бити задовољан у сваком тренутку. Мислим да је то оно око чега се сви трудимо.

ГЛАС: Да ли натписи могу да буду посматрани и као неки облик разбијања ћутања, с обзиром на то да, бар на овим просторима, људи су често навикнути да ћуте и да не говоре о ономе што их тишти? Да ли је хумор ту једна од главних ставки којом је све лакше рећи?

ВАЉАРЕВИЋ: Мислим да јесте. Често цитирам Витгенштајна или му се враћам, али он је једном рекао да он може да замисли једно цело, озбиљно филозофско дело, потпуно састављено од шала. Хумор је најсигурнији начин борбе или отпора против неких табуа који постоје, и можда најефикаснији начин да се ствари сруше, да тако кажем, поготово кад причамо о табуима. Тешко је објашњавати зашто постоје, зашто су лоши и зашто је и иначе тако. Чак понекад изгледа узалудно на тај начин о томе говорити. Овако, кроз хумор, то је директније и прихватљивије.

ГЛАС: Фриц у једном тренутку каже “Добрила, да ти кажем, ја сам пресрећан како смо ми прошли”. Они су се вратили из Швајцарске као многе породице што учине. И прилагођавају се. Да ли је могуће потпуно прилагођавање и проналажења мира?

ВАЉАРЕВИЋ: То је јако тешко. Незадовољство таквим стварима је нешто што је стално и што стално постоји. То је незадовољство средином у којој живиш, поготово кад се помеша с незадовољством самим собом. Онда нигде не може да буде савршено и довољно. И свуда људи имају сличне проблеме. Исти, сличан мотив људи имају да се врате овде, исто као што неки имају мотив да оду. Једноставно, они су били у Швајцарској, а мислим да и Швајцарска исто може човеку да се смучи као и Србија. Поготово ако постоји незадовољство самим собом.

ГЛАС: Да ли је ово ескапистичко друштво, у којем људи често теже бјежању у разне садржаје, без неког правог интереса за проналажење правог себе. Да ли је то пут у суноврат или има спаса?

ВАЉАРЕВИЋ: Верујем да, индивидуално гледано, то постоји. Колективно, у неки спас не верујем. Као што не верујем у колективне кривице, ни колективне одговорности, ни у колективне исправности. Верујем да свако појединачно може себе да извуче, онако како може себе да упропасти. То је нека ствар која је, ја верујем, тесно везана за осећање колико си задовољан или незадовољан самим собом.

ГЛАС: Живот у пандемији и живот с короном заузимају дио свакодневице у причама о Фрицу и Добрили и јединим дијелом показали су неку врсту агоније прилагођавања на изолацију. Да ли нас је изолација још више удаљила једне од других? И да ли је нека врста изолације понекад корисна?

ВАЉАРЕВИЋ: Ако ово можемо да посматрамо као крај пандемије, што је можда рано, али крај је можда близу, можемо да закључимо да су неки људи мирније поднели то, а неки не. Као и увек, неке користи има, али ја не верујем да ћемо ми као друштво нешто добро да извучемо из овога, као што неће ни бити тако лоше као што су предвиђали.

ГЛАС: Треба бити реалистичан, а не претјерано песимистичан или оптимистичан.

ВАЉАРЕВИЋ: Наравно. Поготово што ствар која доминира је нека произвољност и брзо доношење закључака. Нико ништа не може да предвиди. И све оне ствари, о томе како ће свет изгледати после овога - ево, сада је скоро па крај, а свет не изгледа другачије, изгледа још горе. Да није било короне, било би исто овако лоше. Вирус је нешто што се дешава, а оно друго што се дешава је хистерија. Како је рекао онај епидемиолог у Америци, оволико хистерије да је било пре сто година, уз друштвене мреже и медије, не би ни мале богиње биле искорењене.

ГЛАС: Напредак човјечанства доноси и назадовање људи, често и ирационално понашање у којем је испољено и све најгоре у људима.

ВАЉАРЕВИЋ: Као да су људи постали зависни од тога, као да мораш да будеш хистеричан.

ГЛАС: Како посматрате утицај тога на умјетност, на остале дијелове људског стварања и дјеловања?

ВАЉАРЕВИЋ: Иначе, теме за уметност нису од толиког значаја колико може да изгледа. То су неке актуелне теме. У овом случају је вирус, у неком другом случају је злостављање, ратови и слично. Пуно добре уметности је прављено тамо где тема није постојала. Може то да звучи апстрактно и на крају крајева апстракција је уметност.

ГЛАС: Како посматрате (често усиљену) политичку коректност у умјетности данас? И одакле толико цензуре у свијету који стално заговара слободу на различите начине?

ВАЉАРЕВИЋ: Немам одговор на то за уметност, али уметност сама по себи није предвидива. Уметност је већа од културе, која је једна одређена област која би требало да прати све, што је немогуће. Сама уметност ништа не може да предвиди. Велике ствари се и сада дешавају, и то може или не мора да утиче на уметност. Мислим да је вредност саме уметности што не зависи ни од једног другог фактора осим онога што лично неко у том тренутку ствара. Поготово мислим на форму.

ГЛАС: Да ли у томе постоји нека врста слободе?

ВАЉАРЕВИЋ: Једино у томе постоји. Чини ми се да се превише задржавамо на садржају, а форма или облик су у у другом плану. Ту, у ствари, дође до проблема. Свачији живот има форму и онда се то некако теже и мења. Садржај је лакше променити, промениш канал, данас будеш једно, сутра друго, а саму форму живота неопходно је мењати да би било занимљивије.

ГЛАС: За крај, занима ме, шта тренутно читате?

ВАЉАРЕВИЋ: Прочитао сам роман Чарлса Дикенса “Суморна кућа”. Одавно ми се није догодило да сам у књижари прелистао неколико страница књиге и заиста сам се одмах заинтересовао. Одличан је роман. Такође, читам Библију, као и све остале верске књиге, иако ја нисам неки велики верник. Мучио сам се читањем због малих фонтова, а сада читам погодније издање, веће, и проналазим ту много занимљивих ствари.

Роман

ГЛАС: У издању “Лагуне” ускоро би требало да буде објављено реиздање романа “Лист на корици хлеба”, а на јесен стиже и нови роман. Шта бисте могли о томе да нам откријете?

ВАЉАРЕВИЋ: Роман сам завршио и више немам везе с њим. Лакше ће ми бити да разговарамо о томе после, јер овако бих ушао у нешто у што не волим, а то су објашњавања, а ја више волим разговор. Овако морам да објашњавам, а онда то ми је више политички приступ који ми је стран.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.