Сјећање на Мешу Селимовића великог поету српске прозе
БЕОГРАД- Српски књижевник Мехмед Меша Селимовић, писац једног од највећих романа на српском језику "Дервиш и смрт", преминуо је прије 40 година, 11. јула 1982. године у Београду.
Селимовић, како је сам открио - потомак је српске породице Вујовића - завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог свјетског рата био је професор у гимназији у родној Тузли. По изласку из усташког логора 1943. отишао је у партизане, а послије рата је био директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор "Босна-филма" и главни уредник издавачке куће "Свјетлост". Због прогона, којем су га подвргли бх комунисти, прешао је у Београд и у њему остао до смрти. Најпознатија дјелу су романи "Дервиш и смрт", "Тишине", "Тврђава", "Магла и мјесечина", "Круг" , збирке приповиједака "Прва чета", "Туђа земља", "Дјевојка црвене косе", студија "За и против Вука", есеји "Писци, мишљења, разговори" и мемоарска проза "Сјећања.
Роман "Дервиш и смрт", један од најзначајнијих у српској литератури, одликује се особеношћу третирања теме, густином опсервације човјековог живота у трагичним околностима и рефлексијама о људској егзистенцији. Овај роман је инспирисан личном трагедијом писца, пошто је Мешин брат, такође партизан, стријељан крајем рата из баналног разлога - узео је комад намјештаја из магацина. У тестаменталном писму Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић се декларисао као српски писац који припада српској литератури. Он је написао и да једнако поштује своје поријекло и своје опредјељење, јер је везан за све што је одредило његову личност и рад.
-Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком"- навео је тада Селимовић. Током живота трагао је за срећом, као и сви људи, али је један од оних који нису одустајали од тог пута. Пронашао ју је у вољеној жени Дарки, којој је написао најљепшу посвету у својој књизи "Дервиш и смрт".
-Најљепше је што љубав не треба ни заслужити. Да је требало да је заслужим, не бих је ни имао, или бих је давно изгубио. Човјек добија кад даје - писао је Селимовић. Меша Селимовић је сахрањен у Београду у Алеји заслужних грађана.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
