Сјећање на књижевног великана Војислава Илића: Бунтовни лиричар српског пјесништва

Илијана Божић
Сјећање на књижевног великана Војислава Илића: Бунтовни лиричар српског пјесништва

БАЊАЛУКА - Војислав Илић у књижевности се појавио у доба прелома кад романтизам ишчезава, а долазе нове идеје. Био је цијењен и признат пјесник, јавно је исказивао своје политичке ставове против власти, а његове пјесме убрајају се у најљепшу српску лирику.

Рођен је прије 160 година у Београду и заузима важно мјесто у српској књижевности. Његова поезија објављивана је у различитим књижевним и политичким српским листовима од 1879. до 1894. године. Његова прва збирка објављена је 1884. у Београду под именом  “Песме Војислава Ј. Илића”. Покренуо је и књижевни лист “Преодница” 1891. године. За живота је објавио три збирке поезије којима треба додати велики број пјесама расутих по часописима и оне остале у рукопису. У 21 години у часопису “Отаџбина” објавио је своје најобимније дјело, спјев “Рибар”.

Држао је жестоке говоре на омладинским политичким скуповима те објављивао политичке текстове у опозиционим листовима. Сатиричним пјесмама исмијавао је стање у друштву, тиранију власти и апсолутизам династије. Критичари истичу да је бунт његових пјесама био снажнији од бунта Ђуре Јакшића и Јована Јовановића Змаја, али да оне нису достигле значајнији умјетнички ниво. Због политичких активности Војислав Илић је стално  био на удару власти, прогањан, а морао је и да бјежи из земље.

Једна од његових најљепших пјесама је “Исповест” у којој су меланхолија, мисаоност и песимизам његове несрећне душе сједињени. Пјевао је о безнађу свог живота.

Војислав Илић био је син пјесника Јована Илића. Живио је боемским животом, чиме је још више погоршао своје слабо здравље. Изнад свега је био естета како у стварању поезије тако и у животу. Баш због тога је књижевна култура имала такав значај за њега, зато што је био први истински естета у Србији.  У његовој родној кући живјело се са поезијом. Његов отац је био пјесник и политичар опозиционар. Њихова кућа била је најпознатија и најугледнија у Београду. У другој половини 19. вијека у тој кући су се састајали и водили дебате о књижевним и политичким питањима Змај, Јакшић, Костић, Глишић, Матавуљ, Сремац, Нушић и многи други.

 - На прагу те куће сусретала се стара романтична књижевност која је већ изумирала, и нова, реалистична, која се уместо ње јављала. Кроз ту кућу, једном речју, продефиловала је цела наша књижевност седамдесетих и осамдесетих година - забиљежио је Бранислав Нушић.

У тој кући Илића Нушић је први пут, у рукопису, читао своју комедију “Народни посланик”.

Тако је Војислав Илић у родној кући упознао и Ђуру Јакшића, а касније је оженио његову кћерку Тијану. Нажалост Тијана и њихова дјеца су рано преминули. Све то утицало је на његов живот и стварање. Касније је оженио Зорку Филиповић с којом је добио кћерку Светлану која је мајка лингвисте Милке Ивић.

Заједно са Браниславом Нушићем као добровољац је учествовао у српско-бугарском рату 1885. године. Нушић је о томе записао: “Проводили смо један буран бохемско-војнички живот; делили смо све што смо имали”.

Ипак здравље Војислава Илића је било веома лоше, умро је млад, у 32. години, од туберкулозе у Београду.

 

“ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО...”

Вече је одавно прошло… У шумарцима густим

Безбројних, малених тица звучни је стао хор;

Поноћ је спустила вео. По долинама пустим

Умуко људски збор

А по обали цветној ми сами блудимо двоје

нежно ти стежем руку и слушам у ноћи тој

испрекидани уздах и бурно дисање твоје,

и стидљив шапат твој...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана