Шантићева трајања

Он се, попут највећих, уздигао до народног пјесника, а његова поезија, посебно најзначајније пјесме, постале су неупитни дио  националне својине. Њихову емоцију и садржај Срби су прихватали као своје лично, као нешто што је дио најинтимнијег духовног бића. Његова поезија и све оно што је у посљедњим деценијама деветнаестог и првим деценијама двадесетог вијека радио, могу се сврстати у национални рад, у најплеменитијем одређењу тога појма. 

Шантић је био један од главних људи онога што је у историји нашег народа, његове књижевности и културе, означавано као “мостарски књижевни круг”, или још тачније као “мостарско културно чудо”. На завршетку студије о Шантићу, у трећем тому његових цјелокупних дјела, објављених у Београду тридесетих година двадесетог вијека, њихов приређивач Владимир Ћоровић пише: “Када су у Мостару подизали Шантићев споменик на гробљу, на Пашиновцу, скроман али укусан, и кад су ме питали шта бих препоручио да се као најподесније и за песника најкарактеристичније напише на њему, ја сам им предложио да упишу оне његове стихове: “Мој живот није протеко залуду”. 

“Шантића су потврдили вријеме и српски језик”, написао је недавно Ранко Поповић, један од најбољих познавалаца књижевног дјела овог пјесника. У обимном пјесничком опусу Алексе Шантића од близу деветсто пјесама, тематско-мотивски, поетички и вриједносно издвајају се неколики комплекси. Овом приликом указујемо на један од најзнатнијих и најпрепознатљивијих, на Шантићево родољубиво пјесништво. И то, наравно, само преко неколико, за овај повод  издвојених примјера. У познатом тексту под насловом  “Обнова наше родољубиве поезије”, из 1908. године, Јован Скерлић сматра да су обновитељи поезије ове инспирације у српској књижевности Алекса Шантић и Вељко Петровић. 

У тој обнови за утицајног критичара и књижевног историчара, “повратак пјесника своме народу” се и очекивао од једног Херцеговца, пјесника који је срастао са подручјем “где се налази срж нашег целог народа”. Шантића између других патриотских пјесника Скерлић издваја и због тога што је његово родољубље живо, искрено и без имало позе и извјештачености.

“Лепота Шантићевих извесних патриотских строфа, превазилази његове остале песничке ствари”, пише о Шантићевој  родољубивој поезији Јован Дучић. Довољно је поменути само неколике Шантићеве родољубиве пјесме, у досадашњој литератури о њему већ издвојене као најбоље: “Остајте овдје”, “Ми знамо судбу”, “Моја отаџбина”, “Моји очеви”  и “Сеоба”.

Велики пјесници су увијек срасли са својим народом, матерњим језиком и судбинским, прекретничким моментима у његовом историјском кретању. Они се - да узмемо Његоша као највишу мјеру српске поезије – “залијећу” свом силином своје мисли у националне ране, да их најприје раскрваре, како би што прије зацијелиле. Шантић је пјесник таквог кова, дара и осјећања, и то потврђује свака од овдје набројаних антологијских пјесама.

И ову чињеницу, која је поетичко-етичка, али која је и више од било каквог поетског самјеравања, најтачније је уочио и дефинисао Шантићев савременик и пријатељ, такође велики српски пјесник Јован Дучић. Поводом Шантићеве пјесме “Остајте овдје” он пише: “Може и не значити много једна лирска песма, чак и кад је најлепша, али једна лирска песма која дефинише цео један историјски факат, она је за свој народ један документ, и један завет”.

Ево најтачније дефиниције родољубиве поезије, заправо поезије уопште. Она никад није само пука естетска чињеница, па чак и кад је најљепша, већ дефинише увијек нешто универзалније и смислено пуније.

У пјесми “Остајте овдје” Шантић исказује људски бол (могло би се рећи и крик!) због исељавања Срба муслиманске вјероисповијести деведесетих година деветнаестог вијека из Босне и Херцеговине. Смисао потресних стихова за Шантићеве савременике није био упитан. Никоме није требало објашњавати коме су били упућени! Међутим, у другој половини двадесетог вијека, па чак и у нашем времену, политичко-идеолошки контекст утицао је на интерпретацију велике пјесме. Један од најправославнијих српских пјесника, Алекса Шантић разумијева да је његов народ, попут других европских народа, вишеконфесионалан, да су Срби сви они који говоре  српским језиком, без обзира на вјерске разлике које међу њима постоје. Данас бисмо рекли да је Шантић био и филолошки освијешћен српски пјесник. Текст његове пјесме није оставио могућност било каквих кривотворења у тумачењу, која су се, нажалост, дешавала и дешавају.

Задатак великих пјесника је да брину и о идентитету свога језика, а не само о његовој љепоти и изражајним могућностима. Тако се, на примјер, понашао и Шантићев велики претходник и један од његових узора Бранко Радичевић. У свом чувеном “Ђачком растанку”, великој поеми српског романтизма, он позива Србе из различитих покрајина у којима живе да се уједине у једно српско братско коло. За Бранкове савременике и тумаче његове блиставе поеме у наредних стотину година није било спорно да “Ђачки растанак” представља пјесничку разраду филолошке расправе “Срби сви и свуда” Вука Караџића.

Пјесма “Остајте овдје” је “цела лепа”; озарује снажном симболиком, дирљиво апелативним тоном и поетском слојевитошћу. Ова њена строфа потврђује пјесникову филолошку свијест о одредницама националног бића: “Овдје вам свако братски руку стеже / У туђем свијету за вас пелен цвјета / За ове крше све вас, све вас веже / Име и језик, братство и крв света”. Подвучени стих моћно оглашава став: човјека као биће заједнице одређују језик, име и поријекло!

Родољубива поезија Алексе Шантића је изразито интимистичка, јер је одликује поистовјећивање пјесника (код Шантића би било сулудо рећи “лирског субјекта”) са судбином народа. Ни код једног српског пјесника не постоји тако интензиван дијалог са прецима, прошлост није толико жива, гласови старине и предања у толикој мјери аутентични. У “Мојој отаџбини” има и ова позната строфа: “Не плачем само с болом свога срца / Рад земље ове убоге и голе; / Мене све ране мога рода боле, / И моја душа с њим пати и грца”. Не постоји нико међу пјесниковим сународницима ко је посумњао у истинитост његовог можда и најпознатијег стиха (Мене све ране мога рода боле), записао је недавно директни Шантићев духовни потомак, велики српски пјесник Ђорђо Сладоје. Великим пјесницима се вјерује!

Поменутом пјесмом “Остајте овдје”, затим оном под насловом “Сеоба”, пјесник је проговорио о ономе што је тиштало његове сународнике, а што је један од најтрајнијих усуда наше повјеснице. Везаност за завичајно поднебље и национална припадност појединца обавезују. О томе Шантић казује у бројним својим пјесмама. Код њега ријечи отаџбина, слобода, жртва, завичајно поднебље, нису само пјеснички симболи, већ вриједности највишег реда у којима се сљубљују и нераскидиво везују лично и национално. “О, не дајте, Срби, да Вукова клетва / Окаља вам образ чист ко сунце с неба / Не идите, браћо, од роднога прага / Јер мученој земљи мученика треба”, каже Шантић у пјесми “Сеоба”.

Каквих све тонова има у овом катрену: братске молбе, историјских реминисценција, људских опомена и пријекора! И колико ови стихови снажно одјекују у нашем времену, засијецајући у један од главних националних проблема! У овој епохалној преметачини и терминалној фази свјетског лудила коме нисмо ни покушали да се измакнемо, “Сеоба” Алексе Шантића може да се посматра и као национални програм.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.