Роман “Рат” Луја Фердинанда Селина на српском језику

Бранислав Предојевић
Роман “Рат” Луја Фердинанда Селина на српском језику

БЕОГРАД - Издавачка кућа “Лагуна” објавила је “изгубљени” роман “Рат”, славног и контроверзног француског писца Луја Фердинанда Селина у преводу Гордане Бреберине.

У питању је нестали рукопис славног, али контроверзног, писца објављен шездесет година након ауторове смрти 2020. године, као сензација у цијелом књижевном свијету. Наиме, Селин је умро 1961, а рукопис овог романа нестао је током Другог свјетског рата. Када је 2019. његова удовица Лисет Детуш умрла у 107. години, биографи, библиотекари, колекционари и авантуристи који су деценијама трагали за овим рукописима помислили су да је њихова потрага завршена и да су они неповратно изгубљени.

А онда је дошло до неочекиваног преокрета, током 2020. је објављено да је рукопис пронађен под околностима које нису до краја разјашњене.

Новинар који је дошао до рукописа Жан Пјер Тибода испричао је да му је документа прије петнаест година предао читалац који је желио да остане анониман, под условом да их објави након смрти Селинове удовице. Непознати дародавац је наводно објаснио да је по убјеђењу љевичар и да није желио да се жена која је дијелила живот са писцем фашистом обогати од ових рукописа. Тибода објашњава да је наредних петнаест година разврставао и сређивао Селинове текстове који су били у нереду.

Неке странице, које је Селин качио на конопац док је радио, још су биле спојене штипаљкама за веш. Ко је шездесет година чувао хиљаде страница исписаних Селиновом руком? Теорија да је то неко из Покрета отпора не дјелује увјерљиво његовим биографима. Као вјероватнија се помиње претпоставка да је то урадио рачуновођа који је долазио код њега за вријеме рата и знао гдје се шта налази, а који је послије рата осуђен због пљачке имовине оних који су напустили Париз.

Селин је рођен као Луј-Фердинанд Детуш 1894. године, као једино дијете Фернана Детуша и Маргерит-Луиз-Селин Гију. Његов отац је радио у осигуравајућем заводу, а мајка је посједовала радњу са чипком. Током Лујевог дјетињства породица се преселила из предграђа у Париз, гдје је Луј похађао школу. Између 1907. и 1909. родитељи шаљу Луја у Њемачку па у Енглеску да би научио језике и обучио се за посао трговца. По повратку у Француску Луј постаје шегрт код трговца тканинама, а затим и драгуљара. Током Првог свјетског рата тешко је рањен у десну руку, оперисан и послат у Париз, гдје је одликован војном медаљом за подвиг. Након рата отвара своју љекарску ординацију 1927. у Паризу, али се уз врло буран приватни живот и бројне бракове окреће књижевним водама. Прославио се првим романом “Путовање накрај ноћи” (1932), који је потписао презименом своје баке Селин. Потом је објавио роман “Смрт на кредит” (1936), који је због опсцености изазвао велики скандал. Повријеђен реакцијама критике, која га или напада или игнорише, Селин одлази у Совјетски Савез, а потом објављује антикомунистички памфлет “Меа кулпа” у којем исповиједа утиске разочарења са тог путовања. Надаље компромитује свој углед због жестоких антисемитских напада, јер по сопственим почиње да осјећа да Јевреји гурају Француску у рат са Хитлером, иако су неки његови биографи тврдили да је антисемитизам имао далеко прозаичније коријене у његовом љубавном и пословном животу.

Почетком Другог свјетског рата радио је као љекар на француском бојном броду, а касније је наставио са лијечењем француских избјеглица. Иако није био посебно повезан са окупаторима, екстремној десници је сметао његов пацифизам, а припадници Покрета отпора сматрали су га издајником и колаборационистом. Неоспорно велики романописац деценијама је јавно био означен као антисемита и присталица колаборационистичке владе заслужне за многе изгубљене животе француских Јевреја у нацистичким логорима током Другог свјетског рата.

У јуну 1944. године, када су се савезничке снаге искрцале на Нормандију, многи сарадници окупатора побјегли су из Париза, укључујући и Селина, који се са својом новопеченом супругом Лусет Детуш и мачком Бебер под мишком, с нешто скривеног злата, отиснуо у бијег прво у Њемачку, а потом у Данску. У Француску се вратио 1951. године, након амнестије. Дуго је кривио Оскара Роземблија, комшију који му је прије рата водио књиге, за нестанак рукописа, који су му остали у стану, а након повратака свој бијес је усмјерио на комунизам, Кинезе и остале уништаваоце Европе, стварајући нове провокације и контроверзе око свог лика и дјела.

Испоставило се да је поменути новинар Тибода приликом информативног разговора у полицији тврдио да никада није чуо за Роземблија. Рекао је да је рукописе, који су укључивали комплетну верзију романа “Топовско месо”, дјелимично објављеног 1949. године, и раније непознати роман под називом “Лондон” добио почетком двијехиљадитих од извора који није желио да открије. Једини захтјев људи који су му уступили рукописе био је да их чува у тајности до смрти Селинове удовице, што му је дало довољно времена да сортира, дешифрује и транскрибује списе.

- Био је то исцрпљујући, али и деликатан посао. Сједити по цијелу ноћ сам са Селиновим рукописима, незабораван је осјећај - рекао је Тибода.

У новом миленијуму дошло је до обнављања интересовања за Селина. Иако писац никада није званично рехабилитован, његови романи се славе, што је само још један доказ да књижевно дјело живи независно од репутације писца. Селин у Француској и свијету има и даље контроверзан статус отпадника, али и класика француске књижевности те писца који је извршио огроман утицај на литературу 20. вијека. Међу писцима на које је утицао су Сартр, Бекет, Жан Жене, битници на челу са Џеком Керуаком, као и Аленом Гинзбергом и Вилијамом Бароузом, који су педесетих посјетили Селина у његовој кући крај Париза, Хенри Милер и Чарлс Буковски, који је о Селиновом првом роману говорио да је то најбоља књига у посљедње двије хиљаде година.

На страну поштовање колега, неоспорно је да је Селин један од највећих француских писаца двадесетог вијека. Неоспорно је, такође, да је његов живот један од најтајанственијих живота писаца. Треба признати да је и он сам у великој мјери учествовао у стварању сопственог имиџа “шугавог пса” француске литературе и да је буквално разнио традиционални кодекс писања, уносећи у књижевност емоцију говорног језика метаморфозира реалност и пламен провокације, чији се утицају препознају широм модерне културе, иако је главни протагониста мртав више од 60 година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана