“Рањав и жељан”: Живот, дјело и страдања Боре Станковића

Нови животопис Борисава - Боре Станковића, прослављеног писца “Коштане” и “Нечисте крви”, представљен је у овој студиозној књизи чиме се доказује да и данас, послије стотину година, Станковић припада пантеону српске књижевности и да његово дјело дубоко плијени читаоце широм свијета.

Обогаћена новим сазнањима, мало познатим фотографијама и живописном евокацијом српског и југословенског друштва послије Првог свјетског рата, нова студија познатог њемачког слависте Роберта Ходела расвјетљава најтежи, а при томе најмање истражен сегмент живота и стварања врањанског писца Боре Станковића, великана српске књижевности с почетка 20. вијека.

Више него ишта друго, Станковићеву горку судбину обиљежило је његово тешко преживљавање са породицом током Првог свјетског рата. Претходно интерниран, неспособан за војну службу, у Београду је успијевао да саставља крај с крајем објављивањем својих прича и сарадњом на огласним странама у окупационим “Београдским новинама”, због чега је послије рата неправедно жигосан као издајник и сарадник окупатора.

До рата прослављен, превођен и признат и у Србији и у Европи као писац “Нечисте крви” и “Коштане”, послије рата је постао персона нон грата, презрен и оклеветан у сопственој средини. Своју исповијест о тим тешким данима објавио је у књизи “Под окупацијом”, чији настанак и генеза одијума према њеном писцу заузимају значајан дио ове узбудљиве биографије. Након Великог рата, Станковић више није могао да држи свој живот под контролом, преминуо је 1927. са тек нешто више од педесет година, као зависник од алкохола, рањав и жељан, огорчен и  презрен  у  широким  политичким  круговима  због  своје “сарадње” са аустријским окупаторским силама.

Сам аутор Станковића види у специфичном слоју српске и јужнословенске књижевности у коју још сврстава Андрића, Црњанског, Настасијевића и још неке ауторе.

- Мени је као слависти и читаоцу тај слој најинтересантнији, а писци који га чине припадају више-мање југу. Ту су Бора Станковић, Иво Андрић, Хамза Хумо, Момчило Настасијевић, дјелимично и Милош Црњански. У њиховом писању се на неки начин одражава и посљедица културе Османске империје,  долази до споја интелекта, чулности и емотивности. Крлежа је, рецимо, потпуно другачији аутор. Та висока емоционалност код поменутих писаца, то је нешто што је посебно. То је нека врста меланхолије и безизлазности живота који и такав какав је, може да буде лијеп. На то ме подсјећају неке приповијетке Чехова, али је то за бројне српске писце карактеристично. То је један дерт или карасевдах. Ту нема велике дијалогичности која постоји код Крлеже или Достојевског. Нема различитих позиција и спора између тих позиција. То је лиризација из тачке гледишта једног лика - рекао је Ходел.

Њемачки слависта нема дилеме гдје да сврста Станковићев опус, који је за њега како наводи у предговору књиге у врху европског модернизма.

- Станковић данас припада пантеону српске књижевности и његове приче и данас дубоко плијене читаоце, омогућавајући  да  се љубав, саосјећање и чежња непосредно пренесу. Изгледа да за сликање и доживљавање промјена у људској души ни временски распон од читавог вијека није препрека. Иза ове изразито емотивне прозе стоји личност која се једва обазирала на конвенције, књижевне, језичке или културне, пјесничка душа која је сопствену поетску нит и проживјела и пропатила, а да је овај самовољан, аутохтони аутор писао на француском, енглеском или њемачком језику, данас би се сматрао једним од најзначајнијих представника европског модернизма - јасан је Ходел.

Требало би поменути да је Ходел, такође, у издању “Лагуне” објавио књигу “Речи од мрамора”, исцрпан животопис великана српске књижевности, знаменитог српског писца Драгослава Михаиловића, аутора класика “Кад су цветала тикве”, “Петријин венац”, “Чизмаши” и други.

Аутор

Књижевник и публициста Роберт Ходел (1959, Бутисхолц), њемачки је слависта, компаратиста и преводилац родом из Швајцарске.

Студирао је славистику, етнологију и филозофију у Берну, Санкт Петербургу, Новом Саду, Дубровнику и Прагу. Магистрирао је са тезом о сказу код Николаја Љескова и Драгослава Михаиловића. Преводио је дјела Момчила Настасијевића, Драгослава Михаиловића, Борисава Станковића и више савремених српских пјесника на њемачки језик и објавио низ научних радова, монографија, приказа, антологија и компаратистичких прилога о српским и руским писцима. Од 1997. професор је на Институту за славистику Универзитета у Хамбургу. Добитник је златне медаље за заслуге Републике Србије 2021. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.