Прилепин: Да су Пушкин и Достојевски живи, каменовали би их

Писац “Сањке”, “Патологије”, “Гријеха” и “Ципеле пуне воде”, увјерен је да “ниједан човјек није постао интелектуалац слушајући телевизију и гледајући интернет, јер се најважније ствари дешавају у текстовима”.

Добро расположен, насмијан и лежеран, он је у разговору цитирао пријатеља који тврди да су “људи који не читају, нижа каста” а то је потврдио податак да “свијетом владају људи који читају и могу да интерпретирају и примијене знања из датога текста”.

- У посљедње двије године у Русији је почео повратак књижевности, као у совјетска времена, али то се не односи на све. Постоји пет до десет процената људи који најважнија питања и одговоре налазе у литератури. Писци наступају на политичким митинзима за и против Путина и опет се дешава да су људи који пишу у центру јавне и друштвене пажње - каже он.

Мишљења писаца попут Едуарда Лимонова, Дмитрија Бикова и Александра Проханова, Људмиле Улицке, Бориса Акуњина, па и моја изречена било којим поводом имају већи одјек и више се срећу у медијима него што су то мишљења рок звијезда или неких других личности, додао је он.

Интернационални хит писац, који има велику базу обожавалаца у Србији који у његовим књигама о посттранзиционој Русији налазе одјеке живота у Србији, преферира Толстоја Достојевском и оне писце од Тургењева до Чаргајева који су конзервативни и патриотски оријентисани.

Себе сматра настављачем тог конзервативног курса, док је данас у Русији сва књижевност либерална.

- Да данас живе Пушкин и Достојевски, они би њих каменовали - увјерен је Прилепин.

Прилепин који је дипломирао на Филолошком факултету и радио као физикалац, гробар, избацивач, први роман “Патологије” објавио је инспирисан искуством стеченим у рату у Чеченији гдје је био командант полицијске јединице за специјалне намјене.

На питање шта га је подстакло да пише, Прилепин је одговорио да је дуго вјеровао да ће бити прије свега војник али се тих година (2002/3) нашао у тешкој економској ситуацији.

- И, сасвим случајно, почео сам да пишем први роман као могући извор прихода и нема никаквог другог објашњења, осим што сам веома волио књижевност – рекао је он.

За Прилепина, књижевност је покушај да се “снађе”.

- Трагам за одговорима на питања: шта је човјек, да ли постоји Бог, какви су односи између мушкарца и жене, оца и сина, мужа и супруге....и те теме могу до бескраја да варирам - испричао је писац.

Прије него што сам се појавио руска литература се десет-петнаест година бавила само бичевањем, опсједнута бољшевичком, стаљинистичком прошлошћу, грешкама и гријеховима правим или тобожњим које је починила.

- Када су се појавили моји текстови и текстови мојих другова, одједном се испоставило да су то текстови који су потребни и тражени јер су људи жељели да читају оно што се дешава управо сада – рекао је он.

И какве се чудовишне ствари дешавају данас у овом режиму, објаснио је аутор.

- Свима се чини да је прошлост била страшна, а садашњост није ништа мање страшна - тврди Прилепин који не крије да му нису потребни никакви посебни услови да би писао јер му није важно гдје већ о чему пише, а осим тога има четворо дјеце, “који све вријеме хоће да једу, што му само помазаже да ради много и стравствено”.

- Љети не идем нигдје на одмор већ пишем. Живим у селу, без интернета, без телевизора, без икаквих веза са спољним свијетом, и пишем - рекао је он.

Писац, који је уочи првомајских и ускршњих празника у Србији представио своју збирку прича, каже и наглашава да то не чини из куртоазије, да су му Београд и Кијев најомиљенији градови у којима је боравио.

У Србији га је, каже, највише импресионирало када је обилазећи храмове и цркве видио на иконама и фресака портете светаца под пуним оружјем и са исуканим мачевима, што је нешто што се не виђа у Русији.

- Блискост са Србијом тешко могу да објасним али док сам читао “Сарајевску трилогију Моме Капора и књиге Горана Петровића, осјећам, разумијем и препознајем те токове и пулсације интелектуалног живота који ми је близак и могу лако да се смјестим у ову средину, да је потпуно осјетим. Та средина која је описана, атмосфера коју они описују, је и моја и осјећам се ту као да припадам - рекао је он.

На питање гдје би желио да живи, Прилепин је показао дубоки патриотизам рекавши да “само жели да живи у Русији коју је обишао више пута и која је најбоља земља на свијету”.

Вијест да је формирао свој бенд он је прокоментарисао причом о традицији руске кињижевности, у којој је музика била веома присутна и набројао класике као Гогоља или Јесењина који су и компоновали, док за њега “музика подразумијева друштво, комуникацију, весеље и то је као једна велика пијанка заједно са друговима када се свира рок, панк, салата, мјешавина свега”.

На питање како подстиче своју дјецу да читају, Прилепин је рекао да “има лични проналазак, а то је да сви иду у 19 часова у кревет а свако има право да чита и читају барем два часа пред спавање”.

- Имамо огромну библиотеку, а шест година нам је телевизор у квару и дјеца мисле да служи као декорација - испричао је Прилепин свој метод одгајања потомаства.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.