ПРИКАЗ “Лаушки интермецо”, Саша Шмуља - Свијет у есејистичким минијатурама
Књига есејистичких минијатура под насловом “Лаушки интермецо” аутора Саше Шмуље, редовног професора Филолошког факултета у Бањалуци и угледног проучаваоца српске књижевности, допадљиво је и из више разлога занимљиво штиво.
Када универзитетски професор и књижевни тумач, чији текстови подразумијевају строгу научну апаратуру, опусти руку, када разоткрије оно друго лице свога стваралачког бића, онда он потврђује храброст, излажући се потенцијалној опасности. Опасности да буде незанимљив и непријемчив ширем читалачком кругу (ако је он икад кроз историју био нарочито бројан!).
Шмуља је са успјехом избјегао обје замке зато што једноставно умије да пише и зато што његови редови неријетко заискре прворазредном литерарном орнаментиком.
У напису “Лаушки интермецо”, према којем је ова збирка и насловљена, Шмуља ефектно предочава формулу заводљиве и захтјевне форме за коју се опредијелио: бар једна критичка нота, бар једна актуелна политичка порука и бар једна књижевна препорука по тексту. Поуздани рецепт не само да није изневјерен у његовим есејистичко-белетристичким медаљонима, већ је упадљиво премашен.
Аутору тема за текстове у нашем облачном стању свијета и свијести није недостајало. Али, већ њиховим селекционирањем Шмуља засвједочује високу академску и интелектуалну свијест, иако се понекад усредсређује на догађаје и појаве који амблематично представљају суморну свакодневицу. Његове сажете “студије случаја” откривају оштро око посматрача и узорну аналитичност, разблажену слојевитим сликама, анегдотама и дискретним хуморним обасјањем.
Професор и проучавалац књижевности, али надасве страствени читалац и књигољубац, Шмуља не бјежи нити од своје примарне вокације нити од страсти којој је читавим бићем предан. Зато су његови текстови премрежени детаљима из лектирног искуства, те прилепчивим литерарним асоцијацијама и алузијама.
Треба посебно издвојити написе чија запажања засијецају у наше свагда невеселе политичке неприлике, специфичне нарави, затим историјске догађаје (као што је усуд вјечитих сеоба), јер оне на репрезентативан начин, кондензованим увидима, потврђују снажан синтетички дух Саше Шмуље. Способност да се преко скривених, понекад тешко ухватљивих назнака, раскрије суштина неког феномена, појаве или кретања. Шмуљине критичке опаске нису превише убојите - он увијек држи високу мјеру интелектуалне озбиљности и одговорности - али им не недостаје оштрине, става без увијања, као ни духовитих убода.
Скројени према довитљивом рецепту, писани одњегованим есејистичко-белетристичким стилом, одмјерени у казивању и доказивању, текстови Саше Шмуље обједињени у књизи “Лаушки интермецо” привлачни су и обимом и успјелим, ефектним насловима. Они су пријатна читалачка посластица, али и доказ да академска заједница (ако тај старовременски лијепи термин још увијек има своје некадашње значење) не ћути, па и онда када је - као у случају нашег епохалног момента - нико не пита и не зарезује. Можда ће, ипак, једног њеног истакнутог појединца, да чита! Ево, с наше стране, свесрдне препоруке за то!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
