Представа “Људи од воска” одушевила публику на 26. „Театар фесту”

Наиме, ријеч је о комаду који је рађен по истоименој драми књижевника Мате Матишића, а у режији Ивана Вање Алача. 

Представа траје скоро три сата, али та три сата у уторак навече у НПРС прошла су као трен. Одличан комад, веома личан, јер се препознају детаљи из Матишићевог живота, рађен у сјајној режији са квалитетним глумачким ансамблом  предвођеним Сашом Торлаковићем  држао је пажњу добрим ритмом и уиграношћу тако да се о времену није ни мислило, што је данас веома необично.  

Све што може да се каже након одгледане представе је: “Браво!” ансамблу театра из Сомбора и “Браво!” младом режисеру који је показао да младим снагама треба препуштати повјерње. 

Ово је комад који у нама самима судара добро и лоше, гријех и покајање. Дубоко задирање у религију, у вјеру коју тражимо у себи и другима.  

На сцени посматрамо велико бијело платно и слова писаће машине на којој је исписан наш менталитет, трауматске посљедице рата из деведесетих година, међунационалне нетрпељивости, родитељство, мајчинство, преиспитивање религије и вјере, те борба са гријехом. Заправо посматрамо платно и сцену на којој је исписан живот.

Кроз драмску форму посматрамо три приче које повезује писац. У првој сцени, у пишчевом стану у Загребу изненада се појављује жена са југа Србије, из Пирота, која тврди да с писцем има сина који је тешки деликвент. Она га моли да помогне њиховом сину криминалцу и убици.  

Након смрти сина за којег је тек сазнао, борећи се са мишљу да га је заправо он убио, писац одлази у родно село и тиме почиње друга прича. Он долази у то село покрај Имотског на дан кад се прославља свадба и кад се тугује на сахрани. 

Сагледавајући све патње и муке оних од којих је потекао бори се сам са својим демонима. А много демона је у том селу. 

Теме инцеста, религије, посљедице рата, женидба ратних инвалида са купљеним женама које по сваку цијену желе да се ријеше биједе, очева жеља да ожени сина, примитивизам, сам живот игра нам пред очима али с таквим хумором својственим нашем менталитету да гледалаоце оставља без ријечи.

Кроз трећу причу посматрамо писца који прихвата да усвоји дјевојчицу својих пријатеља који умиру. Кроз тај процес писац и болесна мајка која му препушта своје дијете пролазе кроз трауме. 

Он се бори са дјетињством, мајком  која га је оставила строгом стрицу којег се бојао, дакле са оним ранама које је најтеже извидати. У тој жени и њеном изопаченом мајчинству препознаје своје трауме. Пишући о другима писац је уствари писао о себи.

Сомборски ансамбл има све похвале на игру, али и на акценат. 

Дијалекти у овој представи су јако битни јер откривају суштину ликова и зато је било веома важно да буду адекватно савладани. 

Говорећи од “Људима од воска” глумац Саша Торлаковић који игра писца Мату истакао је да је једна од љепших ствари која му се десила док је радио ову представу та што је упознао писца. 

- Исто смо годиште и памтим перид када је постојала та рок група и песма “Хеј мала, цакана” коју чујемо у представи. Радећи овај комад била ми је феноменална та храброст човека који је истински верник. Мислим да је ово дубоко религиозна представа на најлепши могући начин, јер Матишић говори о себи, о својим добрим и лошим странама и не стиди се тога. Није фолирант, није лицемер, него - То сам што сам. То је поука коју сви ми можемо да извучемо из “Људи од воска”- рекао је Торлаковић.

Запитао се што би се ми стидјели себе, јер сви ми смо и добри и лоши и тужни и весели и завидни и емпатични.

-Те супротности се у нама стално сударају. То је изазов за глумца, да се поведе за писцем и да себе радећи представу учини бољим и искренијим, али и да се не стиди тамних страна своје личности-закључио је он. 

Уз њега у представи играју Марија Меденица, Биљана Кескеновић, Ненад Пећинар, Никола Кнежевић, Немања Бакић, Срђан Алексић, Александар Ристоски, Богомир Ђорђевић, Ана Рудакијевић, Ивана В. Јовановић, Драгана Шуша, Даница Грубачки и Олгица Несторовић.

РИЈЕЧ РЕДИТЕЉА

Редитељ Иван Вања Алач истакао је да је Матишићева драма “Људи од воска” један од највећих доказа да што је нешто личније, то је универзалније, као и то да је највећа храброст: искреност! 

-У данашњем свету, заиста је реткост да је неко толико храбар да у потпуности себе оголи пред светом и толико вешт да оголи свет око себе, као Мате Матишић. Једна врста помереног реализма омогућила нам је да и ми будемо подједнако храбри као и аутор и поигравамо се са драмским током у којем машта постаје стварнија од документа, а стварност суманутија од сваке маште - казао је он.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.