Посљедњи поздрав Тихомиру Левајцу: Несебично дијелио осмијехе и лекције

Такви људи инспиришу, дају несебично себе и оно што најбоље знају свијету око њих. Један такав човјек, који је несебично давао осмијех, знање, ријечи и лекције био је професор и књижевник Тихомир Левајац.

Комеморација Левајцу одржана је данас у концертној дворани Банског двора Културног центра у Бањалуци, гдје су се присутни опростили од професора Левајца, Тихог, Тилета или Левија, како су га многи звали.

"Постоје многе прилике када је ред да се окупимо у оволиком броју, нажалост и оне на којима се окупимо када је најтеже и присјетимо дјела једног честитог човјека какав је био Тихомир Левајац" рекао је, у име породице господин Зоран Шимуновић.

Он је у свом говору захвалио присутнима те публици представио видео-интервју, који је 2016. године са Левајцем урадила његова кћерка Наташа. 

У видео-снимку "Посљедњи час професора Левајца" Шимуновић је одговарао на питања о каријери те предочио нека своја размишљања о животу и свом раду.

Од Левајца, уз присуство најближе породице, опростили су се пријатељи, колеге, бивши ученици и сви оних који су га некад срели, читали његова дјела или слушали какво његово предавање или били дио књижевних вечери на којима је бесједио.

"Кроз наше животе пролазе хиљаде људи, али ми њих бар за тренутак обасјамо. Колико смо и да ли смо били битни у тим животима знамо по причама и легендама. Колега Тихомир био је посебан тип професора. Често се кретао ивицом дозвољеног, да би у ученицима извукао и испровоцирао оно што имају и знају најбоље" навела је на комеморацији директорица бањалучке Гимназије Вита Малешевић.

Она се кратко осврнула на неке основне црте из Левајчеве биографије те присутне подсјетила на то какав човјек и професор је био.

" Није волио обично и свакодневно, прозаично и просто. Често се на својим часовима и ваннаставним активностима опирао методичко-дидактичким упутствима, да би као производ добио нешто ново. У неким временима тешко је остати при свом ја. То је била једна од његових омиљених тема за писмени задатак. Или, како гласи стих "Партибрејкерса" које је волио, "бити слободан, бити свој". Колега Левајац се није бојао нити је икад устукао пред тривијалним" навела је Малешевићева, 

Она је подсјетила да је Левајац, уз све што је радио, сачувао часопис "Орфеј" те је био ангажован у литерарно-дебатном клубу, али и умјетничком клубу ЕКГ - естрадни клуб Гимназије, који је основао 1972. године. 

Како је рекла, подстицао је младе умјетнике на слободан рад и умјетнички изражај, а такође 1978. године био је један од оснивача вокалног састава "Гласови Крајине", који се бавио музиком.

"Бројне активности и идеје дијелио је са колегама и колегиницама, али нико није имао толику енергију за све ове активности са ученицима. Урадио је много, од књижевних сусрета до драмске секције и припремања изузетних представа, из којих су израсли многи данашњи глумци и глумице" рекла је Малешевића

"Све што се тицало живота Гимназије неколико деценија, његова је заслуга. Памтим га по тим активностима и дружењима, којих више нема. Нема чак ни шаха у ћошку наше зборнице који је играо са колегама" закључила је она.

О професору Левајцу, у име Удружења књижевника Републике Српске говорио је књижевник Мирко Вуковић, који је присутне подсјетио на причу о старом храсту, који је Левајац ономад бранио, те је проговорио о друговању с њим и изнио само дјелић приче о ономе што је Левајац био.

"Тихо је иза себе у свом богатом књижевном опусу оставио осмијех. Сви који су га познавали познавали су његов осмијех. Смијао се од срца. Смијући се сав се преображавао у осмијех. У тим тренуцима није био човјек него смијех, непатворена радост" казао је Вуковић и додао да је Левајац био један од изданака старог свијета, који је живио по одређеним принципима и његовао одређене вриједности.

Он је испричао да је Левајац био изузетан и непоновљив, човјек којег није било могуће сврстати у неку категорију или било какав обични шаблон. 

"Самосвојни измичу чак и времену. По њима се једно вријеме препознаје, али они сами никад у потпуности не припадају времену у којем живе" истакао је Вуковић у свом обраћању.

Недељко Милаковић, ђак друге генерације професора Левајца, говорио је неколико стихова у знак сјећања на њега. Како је он рекао, Левајац је кривац што је он заволио књижевност и што га је научио шта је поезија.

"Кад нам одлази неко драг, одлази и дио нас. Одлази оно нешто што смо имали само са том особом и ни са једном другом. Одлази дио живота који смо преживјели који се његовим одласком завршио. На крају, кад нам одлази неко драг, не боли смрт, него само оно што иде послије тога" дио је ријечи које је Милаковић изговорио опростивши се од Левајца.

Ученик Медицинске школе, један од ученика прве генерације коју је предводио Левајац, Драгутин Илић у свом обраћању присјетио се пријатељства и школовања, које је почео у септембру 1963. године, када је и упознао Левајца, који је тада био разредни старјешина његовом одјељењу.

"Сјећам се првог часа, када си нам се представио и рекао да ћеш нам предавати српско-хрватски и бити разредни старјешина и да од нас очекујеш да будемо најбољи. Та посебна енергија коју смо осјетили и која ће се претворити у пријатељство које ће трајати 59 година је заиста ријеткост. Био си нам не само сјајан учитељ, од којег смо прихватили исконске моралне вриједности, него и пријатељ, старији брат, друг и неко коме смо вјеровали" испричао је Илић.

Левајац ће бити сахрањен у сриједу у његовим родним Качулицама код Чачка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.