Пјесма Алексе Шантића “Емина” објављена прије 120 година: Дочарао љепоту љубави и чежње
БАЊАЛУКА – Једна од најљепших љубавних пјесама у српској књижевности је пјесма “Емина”, објављена прије 120 година, чијим стиховима нам је Алекса Шантић дочарао сву љепоту љубави и чежње, мостарских бехара, башта и шадрвана.
“Емина” је први пут објављена у српском књижевном часопису “Коло” 1902. године, а шест година касније пјесник је измијењену унио у књигу “Пјесме”. У тој коначној верзији изгледала је боље, јер су избачени сувишни стихови.
Када Шантић каже “ја каква је пуста”, ми схватамо да је пред њеном љепотом остао без ријечи и да се та љепота не може описати. Он је њоме задивљен, дочарава нам њен ход, ми знамо какви су њени кораци и кретање њених плећа који просто очаравају. Шантић нам не описује женску љепоту него стиховима описује како та љепота дјелује на посматрача.
Можда бисмо могли рећи да је најљепша четврта строфа, у којој Шантић пјева “С грана вјетар пухну, па низ плећи пусте расплете јој њене плетенице густе. Замириса коса ко зумбули плави, а мени се крену бурурет у глави!”
Ову строфу карактерише пјесничка снага. Дјевојка је сједињена с природом, а вјетар је пјесников помоћник који му помаже да открије њено биће. Из стихова у којима читамо о том опојном мирису зумбула откривамо чулност која опија. Кроз стихове су прожети оријентални мотиви путености, пробуђених чула те тјелесних и душевних чежњи које остају незадовољене. Он са чежњом посматра дјевојку која се на њега не обазире због чега његова чежња прераста у тугу због неостварене љубави. Ипак, у овој четвртој строфи, као да пјесник преко свих ограничења и препрека које га одвајају од Емине успијева да додирне њену душу, кроз те мирисе и вјетар који му помаже расплићући њене плетенице.
Нема генерације која не зна напамет стихове “Емине”, а како кажу записи чувена љепотица из пјесме је заправо Емина Сефић која је живјела у Мостару у близини Старог моста и била комшиница Алексе Шантића.
Свитак
Синоћ кад се вратих из топла хамама,
прођох покрај башче старога имама.
Кад тамо у башчи, у хладу јасмина
с ибриком у руци стајаше Емина
Пјесник је до краја живота остао вјеран националним и социјалним идеалима прошлог вијека. Био је пјесник вјере и наде у боље сутра, вјечити романтик који је волио ноћи крај Неретве и Анку Томлиновић. Његов живот је обиљежила забрањена љубав према дјевојци друге вјере.
Према ријечима Јована Дучића и Анка је вољела Алексу и дивила се његовом таленту. Пјесму “Ако хоћеш” посветио је њој. Ипак мостарска средина није имала разумијевања за љубав Србина и Хрватице, а против тог брака били су Шантићева мајка и стриц. Пјесник није успио да се избори са породицом и одрекао се своје највеће љубави.
“Емина” је опјевана у истоименој севдалинки и заувијек га чува од заборава.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
