Ранко Павловић о новом роману “Мјесечина за понијети”: Поетизовани склад фантастике и реалности

У питању је роман који на врло специфичан прозни начин третира дубоко личне теме, породичне односе и у неку руку свођење животних рачуна главног јунака пензионера Верослава Раките, бившег наставника историје који у току једног дана креће на фантазмагорично путовање, како у стварности на путу Бањалука - Теслић, тако и кроз властита сјећања.

Сам аутор каже да је роман на неки начин настао кроз судар фантастике и реалности, дајући у финалном резултату дубоко поетизовану прозу.

- Уредник Саша Радоњић истиче да је роман интензивно поетизован, али у најбољем смислу тих ријечи, а рецензент проф. др Сања Мацура да роман читаоцу доноси ужитак у стилу и језику какав се данас ријетко сретне. Трудио сам се, и надам се да сам у томе успио, да у срећан склад доведем фантастику која извире из подсвијести главног јунака Верослава Раките, бившег наставника историје и уредника фабричких новина, кога затичемо у његовим пензионерским данима и огољене друштвене стварности кроз коју је пролазио током свог цијелог дотадашњег живота. Он, захваћен температуром која га је бацила у потпуно бунило, у сњежној ноћи, по снијегу који је сакрио цесту, у старом аутомобилу, из Бањалуке креће у Теслић, куда га вуче један доживљај из дјетињства. При томе стално разговара сам са собом у тој “леденој конзерви”, пролази кроз дјетињство, кроз новинарски живот у социјалистичком систему, затим кроз рат вођен распадом Југославије, среће се са радничким батаљоном, са онима који се безочно богате и са логорима бесмисла и безумља... За то вријеме његова супруга Радмила је из његове помућене свијести побјегла на Мјесец и почела да гради систем интерпланетарних станица за продају мјесечине за понијети. На крају ће сви јунаци, заједно са читаоцем, да ударе у зид сурове стварности, што ће писцу омогућити да испише занимљив завршетак – рекао је Павловић.

Дугогодишњи пјесник и публициста, који је недавно прославио 60 година књижевног рада, каже да се овом књигом вратио фантастици, које се у својим дјелима дотицао и раније, али у овом случају, како он сам каже, у једном другом другачијем облику.

- Има те фантастике и у мојим ранијим збиркама приповједака и романима, само се појављује у сасвим другачијем облику. У роману “Громада”, који је недавно објављен и на енглеском језику, у Индији, за тржиште педесетак земаља, та, могло би се рећи, нетранспарентна

фантастика, омогућила ми је да се на сатиричан начин поиграм феноменом вође, али с тежиштем на оштру критику послушних сљедбеника. Или, готово све приповијетке у најновијој збирци “Страшни суд” за потку имају фантастику засновану на народном предању и српској усменој књижевности - јасан је Павловић.

Након што је посљедњих неколико књига објавио у сарадњи са “Прометејем” Павловић је по властитим ријечима одлучио да добру сарадњу са новосадским издавачима настави са “Соларисом”, још једном издавачком кућом из Новог Сада.

- Новосадски “Прометеј”, издавач који је у посљедње двије године заредом проглашен најбољим на српском говорном подручју, објавио је моју збирку приповиједака, два романа и, почетком ове године, поему “Пјесма коју никада нисам написао”. Учинило ми се да роман “Мјесечина за понијети”, по својим фантазмагоричним обиљежјима, више припада програмској оријентацији “Солариса”. Занимљивоје да сам рукопис послао једног дана, а сутрадан од уредника Саше Радоњића (који је током тога дана и ноћи прочитао рукопис) добио потврду да ће роман бити објављен. За десетак дана појавило се његово ПДФ издање, а за петнаестак дана књига у штампаном облику.

Оба ова издавача брину о својим издањима, њихове књиге могу

се наћи у свим већим књижарама у Србији, а надам се да ће моја “Мјесечина” моћи да се купи и у бањалучким књижарама “Култура” - рекао је Павловић.

Богатство

О најновијем дјелу књижевника из Бањалуке рецензент књиге, проф. др Сања Мацура написала је да Павловић изнова показује да је његова ријека ријечи у кориту снова непресушна.

- Ово је роман који читаоцу доноси ужитак у стилу и језику какав се данас ријетко сретне. Лабаво уланчане фабуларне токове на окупу држи обруч тока мисли наратора. Живот као трен, вјечност стиснута у ноћ, фантазмагорија разливена по стварносном, само су неке од синтагми којима би било могуће лапидарно зауздати богатство које се обрело у корицама овог рукописа. А укротити га није могуће, баш као што ни машта не трпи уларе ни амове, написала је Мацура.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.