Ото Олтвањи за “Глас Српске”: Амбициозан кримић је врхунска књижевност

Кад сам то испричао најближим пријатељима, који су и колеге писци, сви су се ударили по челу – ма да! Осетио сам трему као да ћу закорачити на неистражену територију. Присуство криминалистичких елемената у мојим романима и причама увек је било наглашено, али сам могао да се кријем иза хорора и научне фантастике кад ми је то одговарало. Без тог заклона сада осећао сам се огољено и мотивисано. Допао ми се тај осећај.

Рекао је ово за “Глас Српске” Ото Олтвањи, писац и преводилац, објашњавајући како је након дугогодишњег кретања у водама фантастике, трилера и хорора стигао до крими романа “Поље медуза” и како је његов јунак Скептик, постао (не)типичан детектив у крими причи никад јасније дефинисаних жанровских оквира у његовој каријери? Ипак, како каже, од идеје за кримић до романа требало је склопити неколико коцкица.

- Да то не урадим већ тада, уротило се неколико ствари. У време кад сам припремио материјал и спремио са да кренем са писањем, добио сам позив да напишем дечји кримић (знак!), а њега нисам могао да одбијем, тако да сам овај роман само оставио по страни, али од идеје никад нисам одустао. И сад је коначно реализована. Од дванаестогодишњег Теа из “Како сам постао детектив” до четрдесетосмогодишњег Скептика у “Пољу медуза” у свега неколико корака. Један критичар чак верује да је Скептик Тео кад је одрастао и можда не греши - додаје он.

ГЛАС: Колико је било тешко одрећи се мултижанровских образаца фантастике или хорора у властитом писању, који писцу знају олакшати посао, али са друге стране знају расплињавати форму?

ОЛТВАЊИ: Почеле су да ме занимају чисте форме у свим облицима уметности, и то мене, који је постао познат по жанровском котлићу. Не знам како се то тачно догодило и када. Остарило се можда. Не могу да верујем да сам толико година провео на мултижанровским пашњацима, јер ме данас занима супротна ствар. Интригира ме једноставност. Што се заната тиче, само ми је олакшало причање прича. Усредсредио сам се на огољену суштину и то ми је отворило емотивност, искреност, директност. Такође, навело ме је да се посаветујем са стручњацима, што раније никад нисам радио, од полицијских инспектора, преко банкара до сведока разних феномена којима се бави књига, као што је, нпр. нудизам на Јадрану осамдесетих.

ГЛАС: Књига има занимљив заплет у два временска оквира и на врло различитим локацијама. Колико је тешко било ухватити у једној књизи дух двије епохе и повезати у једну наративну цјелину?

ОЛТВАЊИ: Куцка нас у главу та прошлост, хтели ми то или не, чак и кад мислимо да смо свршили са њом, она са нама није. Смучио ми се ревизионизам, досадила ми је чак и југоносталгија, а пошто се једног дела тог периода сећам из прве руке, или бар мислим да га се сећам (у праскозорје трагичнијих дешавања на овим просторима затекао сам се у војсци, међу последњим регрутима ЈНА), па сам рекао себи, а што то не бих искористио? И ево моје верзије тих догађаја. Није баш рушење екс-ју мита, али је један приступ хладније главе, који се, рекао бих, добро уклопио у моју причу. Нисам га, наравно, силио, имао сам ту срећу да ми је тако нешто баш требало. Али да. Често од онога како нам је било некада можете да пратите директно риболовачки најлон до овога како нам је данас.

ГЛАС: Уз евидентне књижевне утицаје великана попут Чендлера, Спилејна и Лехејна у темпу и визуелности приче одјекује и наглашен утицај телевизијских серијала крими жанра попут “Жице” и сличних радова, уз ненаметљив друштвени бекграунд у истрази, који у великој мјери из тог другог плана обликује поступке главних јунака “Поља”.

ОЛТВАЊИ: Најбољи љубавни романи, најбољи политички романи, најбољи психолошки романи које сам читао били су кримићи (Џон Ле Каре је добар пример за сва три одједном). Кримић по самој својој поставци дозвољава да се бавите чиме год пожелите. Имате истраге са псима-детективима, кулинарске загонетке са све приложеним рецептима, мистерије са археолозима у улози истражитеља, ти лудачки специјализовани поджанрови популарни су и забавни, и најбоље илуструју колико далеко може с тим да се иде. Али бављење друштвеним гибањима, ако сте иоле озбиљни, не можете да избегнете. А и зашто бисте? Кад је кримић амбициозан, као у случају Лехејна, онда је он и врхунска књижевност.

ГЛАС: Прича романа је о уроњена у митологију бивше државе са наглашеном филмичном атмосфером. Живимо у времену раскоши домаћих серијала и њихове регионалне гледаности, па хипотетички гледано да ли бисте вољели гледати екранизацију “Поља медуза” и под каквим условима?

ОЛТВАЊИ: Као и сваки поштени “контрол фрик” (што ја дефинитивно јесам), волео бих, наравно, да се све тако намести да имам што већи утицај на те одлуке. С друге стране, једнако ми је примамљиво и оно ево вам ауторска права, радите с тим шта хоћете, не занима ме, нека неко други касапи моје чедо. Кад су га питали шта мисли о томе што су његове књиге оскрнављене на великом платну, Чендлер је славно показао на полицу са својим књигама и рекао: “Ено их тамо, ништа им не фали.” Али мислим да је статистика на мојој страни. На домаћим телевизијским серијама, поготово у овом жанру, у последње време ради много талентованих људи, од режисера, преко сценариста до глумаца. Могао би да се заломи неко добар ако књига дође на ред.

ГЛАС: У ком смјеру настављате након “Поља медуза”, остајете ли у крими водама или остајете непредвидиви. Прецизније, шта се ново кува код Вас?

ОЛТВАЊИ:  Познајући себе, знам да бих на крају могао да скренем у неки сасвим неочекивани правац, као што се до сада често дешавало, али тренутно ме заиста занима усавршавање ове форме. И то ме још увек држи. Ако све буде ишло по плану, могла би да уследе још најмање два кримића у овом кључу.

ГЛАС: Колико су ера стриминга и хиперпродукција телевизијско-филмских остварења постале фрустрација за љубитеље добрих филмова и серија, гдје проблем физичке конзумације никад веће понуде изазива чудан парадокс вишка жеље и мањка времена?

ОЛТВАЊИ: Изгледа да су нам потребни добри уредници – издавачких кућа, часописа, портала и поткаста. Људе треба усмеравати, едуковати, подгуркивати у одређеном смеру, они су тога заправо жељни. Лично сам одувек био усамљени копач. Кад је одједном све постало доступно, помислио сам, то је то, не требају нам више критичари, не требају нам више познаваоци, не требају нам ентузијасти који стално нешто препоручују. Али преварио сам се. Испада да су сада потребнији него икад. Међу тзв. “инфлуенсерима” заломи се неко чијем укусу можете да верујете, али треба нам тога још. А и није суштина у томе да се погледа све. Суштина је да се погледа што више онога у чему ћете уживати, па чак и ако није по вашем укусу.

ГЛАС: Ове године изашло је ново издање култног романа “Сва сирочад Бруклина”(Лагуна) Џонатана Литема, једног од Ваших првих превода и једне врло значајне књиге за жанр кримића и трилера. Како Вам је остарио тај превод и сам роман у протеклих 17 година од првог српског издања?

ОЛТВАЊИ: Много боље него што сам очекивао. Увек се унапред припремим за непријатна изненађења кад посетим неки свој стари рад. Кад ми је јављено да ће доћи до репринта са мојим преводом, у први мах сам помислио да је овај много старији, али 2006. година из данашње перспективе и сталних превирања у друштвеном ткању делује као древна прошлост. Друго, специфична решења са играма речи која сам тада смислио углавном су издржала тест времена. Улицкао сам превод мало, пронашао самом себи неколико ситних грешака и превод је генерално сада бољи 20-30 одсто. Што ме радује, јер нови читаоци реално добијају бољу верзију.

Листа

ГЛАС: Добронамјерне критике вјерних читалаца утицале су на Вас па смо добили чувену листу најбољих књига/музике/серија на крају 2022. године. Шта се кува у овогодишњој продукцији, а да је вриједно уласка у овогодишњи избор?

ОЛТВАЊИ: Ова година ми је била за половину краћа. Интензивно финале рада на књизи потрајало је до лета, што је оставило врло мало места за било шта друго. Док сте сви уживали у нечем другом, ја сам био осуђен на вишеструко ишчитавање властите књиге. Већ сада знам да ће се на листи наћи Стивен Кинг са новим романом “Холи”, кримић – што јесте изненађење, јер нисам претерано уживао у његовим позним делима, али изгледа да је од претпоследњег романа (Бајка) добио нови узлет – не може тек тако да се отпише стари мајстор. Биће ту и нови роман Јурице Павичића “Матер Долороса”. Под старе дане сам открио Тинтина, који ми из неког разлога раније никад није оволико легао као сада. Не смем да признам колико пута сам пустио нови албум бенда “Slowdive”, а за њим не заостаје ни првенац младе београдске групе “Прото Тип”. Серија која ми је ове године освојила срце била је “Poker Face”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.