Осам деценија без чувеног писца: Свјетску славу стекао након смрти

Свjетску славу стекао је постхумно дjелом "Мали Принц", поетском апстракцијом која у виду дијалога заправо разматра бројна кључна питања људске егзистенције, иако наводно намијењена дјеци. Прича о ружи, окосница цјелокупне конструкције дјела "Мали Принц" мотив познат у француској књижевности, највјероватније је приповијест о супрузи Консуели, његовом доживљају те судбинске везе. 

То је прича о љубави, љепоти, хировитости, аристократској великодушности. Чињеница да су се у њој нашли и вулкани извјесно је такође асоцијација на Консуелу, рођену у Салвадору, у сијенци три вулканске купе. 

Антоан де Сент Егзипери рођен је јуна 1900. године, у Лиону. Била је то традиционалистичка породица, изданак древног француског племства. Иако је рано остао без оца, није имао ни четири године, или можда баш зато, насљеђе га је трајно одредило. Чак и узгредним освртом како на његово дјело тако и на манире које је његовао јасно се да видјети да је то био човјек давнашњих данас на жалост одбачених принципа.

Било је то углавном срећно дjетињство, великим дjелом проведено између замка његове баке по мајци, Ле Мол, на крајњем југу Француске, источно од Марсеља, и дворца његове тетке Сен Морис де Реман, педесетак километара сjевероисточно од Лиона. Мајка која је прерано остала удовица, била је посвећена дjеци. Бавила се иначе сликарством.

Током љетњег распуста 1912, налази се код тетке у Сен Морису, гдје вријеме проводи на оближњем аеродрому. Један од пилота пристао је да га поведе на кратак лет. Био је то преломан моменат, откриће. Усхићен, написао је тим поводом пјесму. Ваздухопловство, тада ново и фасцинантно поље, ма колико ризично, постаје његова трајна љубав.

Током Првог свјетског рата, у тинејџерским данима, обузима га потреба да пише. Један његов школски рад је награђен. Похађао је строгу језуитску гимназију. У тако озбиљној школи Антоан де Сент Егзипери је важио за мање више неприлагођеног, недисциплинованог па и лошег ђака. Био је заправо углавном сањар, одсутан, интровертан.

Иако је мајка 1920. наслиједила дворац Сен Морис, гдје се и настанила, њена примања била су скромна, па се надаље издржава углавном распродајом имања, земљишта. 

То је вјероватно допринијело, уз традицију, да се опредијели за војни позив, што је чест избор у породицама племићког поријекла у Француској. Код њега је такође постојала и извјесна авантуристичка нота, чему је изгледа остао склон читавог живота.

Послије три неуспјела покушаја 1918, 1919. и 1920. да упише војну Поморску академију, окреће се ликовној умјетности и архитектури коју похађа на Националној школи лијепих умјетности, од чега убрзо диже руке.

Одлази на одслужење војног рока, априла 1921. у Стразбур. Љета те године приватно похађа курс летања, цивилни.  Врло брзо потом, распоређен је у 37. авијацијски пук у Казабланки, тада француски Мароко. Децембра те године добија дозволу војног пилота.

Маја 1923. доживио је прву авио несрећу, код Буржеа, аеродрома десетак километара сјевероисточно од Париза. Бурже је стари аеродром Париза, прије Орлија. Озбиљно повријеђен, имао је фрактуру лобање, демобилисан је јуна 1923.

Од 1926. ради за поштанску службу Летекоер, потоњи Аеропостал. Први службени лет био је за Аликанте у Шпанији. Потом превози пошту од Тулуза пут Дакара, тада средишта Француске Западне Африке. Пошто је Француска у међуратном периоду још увијек била велика колонијална империја, Сент Егзипери, радећи за поштанску службу прелијеће огромне територије. Летио је за Сенегал, Алжир, Египат, Мали, Вијетнам, преко Атлантика у Латинску Америку, чак Патагонију. Тако је и упознао потоњу супругу Консуелу, у Буенос Аиресу, с којом се вјенчао априла 1931. у Ници.

Године 1926. у једном књижевном часопису објављује причу "Авијатичар" његов први публиковани рад. У Јужну Америку први пут лети 1929. Прелетање таквих рута у то вријеме било је својеврсни подвиг. "Пошта за југ" појављује се те 1929. године. 

Када је објављен "Ноћни лет" 1931, добија награду Фемина. Био је то први велики његов успјех на литерарном пољу.

Од наредне 1932, пошто је Аеропостал угушен, посвећује се журналистици. Извјештава из Индокине 1934, тада француске колоније. Наредне године извјештава из Москве. По избијању грађанског рата 1936. из Шпаније. Није притом имао симпатија за републиканце.

Децембра 1935. лети из Париза пут Сајгона, у Индокини, намијеран да потуче претходни рекорд Андреа Жапија (1904-1974) још једног авио авантуристе, изданка породице знаменитих индустријалаца.

Пошто је узлетео из Бенгазија, у тада италијанској Либији, увече 29. децембра 1935, неколико сати потом срушио се у Либијској пустињи, односно ударио је у дину, недалеко од Вади Натруна, западно од делте Нила, приближно 80 километара од Каира. Он и његов механичар необичним стицајем околности преживљавају. Наредних дана, изгубљени у пустињи, доживљавају дехидрацију, губљење, халуцинације. Четвртог дана наилазе бедуини који их враћају у живот. 

Ту негдје налази се основа приче "Мали Принц" коју ће Егзипери написати годинама потом. 

Двије године затим отвара више авио рута по Африци, на релацијама Казабланка, Бамако, Тимбукту у данашњем Малију, тада Француски Судан.

Наредне 1938, упућује се на лет од Њујорка до Пунта Аренаса, на крајњем југу Чилеа, он и његов механичар Андре. Авион им се срушио у Гватемали. Тешко су повријеђени. Током опоравка у Њујорку уобличава сјећања "Земља људи". 

Објављена 1939. "Земља људи" углавном је интроспективно аутобиографско штиво. Књигу је наградила Француска академија. 

Када је избио Други свјетски рат Егзипери служи у ратном ваздухопловству, у чину капетана. Одликован је у том рату Ратним крстом са палмом, због извиђања маја 1940. над Арасом који су претходно заузели Нијемци. Иако је његова летјелица погођена вишеструко, успјело му је да врати посаду у базу.

Пошто је Француска капитулирала јуна 1940, новембра напушта земљу. Од краја децембра 1940. налази се у Њујорку, САД.

Била је то необична ситуација, са једне стране, надао се да ће утицати како би САД помогле Француској, што би у крајњем значило улазак у рат. Са друге стране, није био присталица Де Гола, иако је био за отпор Њемачкој. Притом, власти марашала Петена, одредиле су га у тела Владе из Вишија, наводно чак у Национални савјет, без његовог знања.

У Њујорку, фебруара 1942, објављује дјело "Ратни пилот" несумњиво и с намјером да укаже да се Француска 1940. храбро борила. Дјело је запажено у САД, процијењено је да помаже ратним напорима власти у Вашингтону. Становао је у то вријеме код новинарке Силвије Хамилтон. Наводно је ту било и извјесне романтике, осим чињенице да је била ријеч о луксузном апартману. Током боравка код ње пише причу "Мали Принц" која ће и бити објављена у САД. 

Бјежећи од депресије прољећа 1943, прикључује се савезничким снагама у Тунису. Иако је постојала резерва око његовог примања у ратно ваздухопловство, сматран је престарим, захваљујући личним везама примљен је. Из ослобођеног Алжира одлази потом на Сардинију. Од 17. јула 1944. његова јединица смјештена је недалеко од Бастије, на Корзици. Припремано је, у том периоду, савезничко искрцавање на југу Француске.

Приликом извиђачког лета, над Провансом 31. јула 1944, нестао је. Требало је да сними кретање њемачких трупа у долини Роне.  

Авион којим је летио, Lockheed P-38, пронађен је тек септембра 2000. код Марсеја. Двије године раније један рибар извукао је у тој зони, мрежом, сребрну наруквицу с његовим именом. То је ријешило питање његове судбине али околности под којима је погинуо нису извјесне.

Његова фантазмагорија "Мали Принц" коју је такође сам илустровао, написана у Њујорку у јеку Другог свјетског рата, продата је у више од 134 милиона примјерака, што је чини једном од најпродаванијих књига у историји. Првобитно објављена 1943. у Њујорку, на енглеском, у Француској она се појављује постхумно 1946, код Галимара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.