Одлазак великог српског књижевника Стевана Тонтића: Освијетлио звјездани пјеснички свод

Вијест о његовој смрти саопштило је Српско књижевно друштво чији је био члан.  У саопштењу су подсјетили да је Стеван Тонтић био активан у студентским протестима 1968. године те да је почетком 1969. године постао главни уредник студентског листа “Наши дани”, да би већ трећи број био судски забрањен, а редакција распуштена.

- Одбио је да служи у босанско-муслиманској армији па је гоњен да копа ровове на првој линији фронта. Искључен је из чланства Удружења књижевника БиХ у које се никад више није вратио. Половином јануара 1993. успева да илегално изађе из града, стигне у Београд, одакле крајем априла 1993, на позив немачких писаца и преводилаца, одлази у Берлин, где ће као избеглица без запослења остати близу девет година - наведено је у саопштењу.

Истакнуто је да за вријеме пјесниковог егзила у Њемачкој његова супруга боравила с мајком у избјегличком статусу у Београду.

- После враћања окупираног стана у Сарајеву, из којег је с пишчевим рукописима и библиотеком нестало и све друго, брачни пар се крајем 2001. враћа у тај град, у чему ће видети неку врсту “обрнутог егзила”. Тонтић ту живи као слободни писац, да би се 2014. настанио у Новом Саду - саопштено је из Српског књижевног друштва.

Тонтић је писао поезију, прозу, есеје, критику и преводио с њемачког језика. Саставио је неколико антологија, међу њима и веома запажену антологију “Модерно српско пјесништво” објављену 1991, с обухватом српских пјесника 20. вијека из Југославије и дијаспоре, што је била прва антологија српске поезије у историји БиХ.

Од великог пјесника опростио се књижевник Ненад Грујичић који је на страници “Бранковог кола”, чији је предсједник, написао да нас је напустио један од највећих савремених српских пјесника.

- Као драг пријатељ долазио је на “Бранково коло” учестало, практично од почетка, и био међу најозаренијим и најважнијим гостима у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Доносио је апсолутну веру у поезију и побратимску љубав при сваком сусрету па и кад је играо шах на нашем јединственом песничком турниру сваког септембра - написао је Грујичић.

Он је казао да је Стеван Тонтић изданак оних крајишко-босанских књижевних бардова који су укупном корпусу наше поезије и литературе дали неизбрисив траг, а то су Петар Кочић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић и Душко Трифуновић. 

Књижевник Ранко Рисојевић се од свог пријатеља Стевана Тонтића опростио текстом на свом “Фејсбук” профилу.

- Иза Стевана је остало велико књижевно дјело које ће генерације и генерације читати. Био је омиљен међу колегама, добио је заслужене награде највишег ранга. Радовали смо се његовом доласку у Бањалуку, читали све што би написао као литерарну свечаност - написао је Рисојевић на “Фејсбуку”.

Ова вијест погодила је и књижевника Предрага Бјелошевића који је на свом “Фејсбук” профилу написао да је свијет напустио узорни пјеснички брат и пријатељ.

- Отишао је у вјечност, да посвијетли звјездани пјеснички свод, да у име човјечанства постави питање Господу о бићу и битку у зао час! Да кад га посјетимо, као и увијек, за нас има спреман одговор. Почивај у миру, врли пјесниче, твоје пјесме ће живјети у нама и са нама који смо те слиједили, вољели и поносили се твојим успјесима. Вјечна ти слава и хвала! Амин - написао је Бјелошевић.

Стеван Тонтић је рођен у Грдановцима код Санског Моста 1946. године, основну школу завршио је у Лушци Паланци, средњу у Санском Мосту и Приједору, а студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Био је три године члан НИН-овог жирија критике за роман године, члан српског и њемачког ПЕН-центра, Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва и Удружења књижевних преводилаца Србије. На њемачки је, заједно са Виктором Калинкеом, превео “Лирику Итаке” Милоша Црњанског.

Добитник је бројних признања, међу којима и Шантићеве награде града Мостара, затим издавачке куће “Свјетлост”, Шестоаприлске награде града Сарајева, Змајеве награда Матице српске, Кочићеве награде града Бањалуке и многих других.

“Писмо кући”

“Ми смо добро, мама.

Свако се окренуо своме послу.

На своју страну.

Ноге су у Пољу.

Мозак је у Институту.

Срце је у Заводу.

Плућа су у Природи.

Дух је у Ватри. У Небу. У Гробу.

Душа је под Прагом.

Руке су, ево, полете по Столу -

Ево те поздрављају, мамице.”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.