Објављено луксузно издање трилогије “Силуете старог Београда” Милана Јовановића Стојимировића

Као ријетко ко, овај новинар, дипломата, историчар, писац и публициста знао је интимни живот, токове српског друштва и многе тајне наше бурне историје и сабрао их у тротомно дјело “Силуете старог Београда”. Овај новинар, књижевник, дипломата, политичар допринио је атмосфери свог времена, а био је у везама са многим јавним радницима и старим породицама Србије.

Од укупно три тома колико садржи комплетно издање, у првој књизи Стојимировићевих “Силуета старог Београда” која садржи два циклуса – “Београд и Србија” и “Обреновићи”, сабране су живописне козерије о београдским улицама, шеталиштима, кафанама и амбијенталним цјелинама престонице, аутор је одсликао српске бање, прославе, обичаје, моду, ондашње новотарије, занате, конаке, путовања… 

У други циклус уврстио је ликове припадника и присталица династије Обреновића и дворске елите: кнеза Милоша и кнегиње Љубице, госпа Анке, Блазнавца и Велимира Теодоровића, краља Милана, породице Машин и многих других актера стварања модерне српске државе и тако на увјерљив и живописан начин употпунио слику о Београду ЏИЏ вијека, од Таковског устанка до српске бела епок ере и трагичног Мајског преврата 1903.

У другој књизи “Силуета старог Београда” њен писац, хроничар и ерудита нанизаће галерију портрета старог Београда и Србије, највиђеније личности из свијета политичара, научника, књижевника и умјетника (Јоаким Вујић, прота Матеја, Цвијић, Чеда Мијатовић, Даница Марковић, Лаза Пачу, Корнелије Станковић, Емилијан Јосимовић, Скерлић, Јелена Димитријевић итд.).

Један за другим ређају се ликови, дјела и прикљученија знаменитих личности у посљедња два вијека који су оставили видан траг у друштвеном и културном животу Србије. 

У трагању за ишчезлим градом и прохујалим временима и обичајима једне особене градске средине, овим својим београдским причама Стојимировић је исписао споменицу опомињући своје читаоце на потребу очувања споменика културе и неговања културе сјећања и сопствене традиције. 

Циклуси “Београдске силуете” и “Домаћи странци” чине трећу и посљедњу књигу “Силуета старог Београда”. Она садржи низ медаљона у којима је највећи број правих “силуета” српске престонице, мало познатих и данас махом заборављених сликовитих ликова који су давали тон и драж главном граду и на својствен начин доприносили настајању грађанског друштва на ослобођеном простору вишевјековног турског вилајета.

Међу тим ликовима било је и странаца који су пригрлили Србију и дали драгоцјен обол развоју своје друге домовине, учествујући свако на свој начин у бурној историји Србије у посљедња два вијека.

Милан Јовановић Стојимировић (Смедерево, 1898 - Београд, 1966) био је писац, новинар и дипломата. Послије основне школе у Смедереву, гимназију је завршио у Београду, као и Правни факултет који је студирао и у Берну. Пошто је рано остао без оца, о њему и његовом млађем брату старао се, осим мајке, његов ујак Душан Стојимировић, познати психијатар, чије су презиме оба брата из захвалности усвојила.

Још од студентских дана сарадник је и уредник у многим листовима и часописима (“Смедеревски журнал”, “Српски књижевни гласник”, “Политика”, “Вардар”, “Самоуправа”, “ХХ век”, “Време”, “Застава”, “Нови живот” и др.). Послије свршених студија постављен је најприје за дописника Централног пресбироа Владе па изабран за директора новинске агенције Краљевине Југославије “Авала” 1937, а 1938. изгласан за посланика подунавског среза на изборима у Смедереву. 

До почетка Другог свјетског рата објавио је низ приказа и портрета савременика у периодици, али је у његовој рукописној заоставштини остало још више заокружених чланака о дјелима и личностима Милоша Црњанског, Вељка Петровића, Бранислава Нушића, Божидара Ковачевића, Јована Дучића, Иве Андрића, Бранимира Ћосића, Милана Ракића, Николаја Велимировића, Станислава Винавера, Геце Кона и других књижевника, културних посленика и јавних личности међуратне Југославије.

Образован правник, који је служио у више наврата у југословенским посланствима на страни, као аташе за штампу и дипломатски службеник Милан Јовановић Стојимировић сретао је познате домаће и свјетске државнике и званичнике, о којима је такође оставио занимљиве записе. Говорио је течно француски и њемачки, а знао је и енглески, италијански и руски језик. 

Четири деценије давао је прилоге српској књижевности, али добар дио тога његовог рада, његове приповијетке, чланци, огледи и прикази, остао је нештампан. Истовремено, у винограду својих предака и у његовој породичној кући у центру Смедерева, Милан Јовановић Стојимировић је годинама сакупљао ријетке књиге, вриједне слике, старе иконе и друге ријеткости које је доносио са свих страна свијета. 

Уочи Другог свјетског рата постављен је за начелника политичког одјељења Министарског савјета Владе Краљевине Југославије, али је отпуштен 27. марта 1941. послије војног пуча. Неколико дана по бомбардовању Београда 6. априла 1941. пријавио се као добровољац у југословенску војску и у њеним редовима у Априлском рату доживио капитулацију и државни слом. 

У Београду се јула 1941. прихватио дужности главног уредника листа “Обнова”, када је осуђивао герилске акције и политику несарадње са окупатором да би се избјегло изазивање великих жртава и проливања крви недужног народа. Од 1941. до 1944. био је управник Државног архива у Београду. 

Преузео је архив у незахвалним околностима и са недовољно запослених, али је за неколико година унаприједио архивску службу, запослио квалификоване службенике, средио некласификовану архивску грађу и откупљивао вриједна документа у приватном власништву, увео специјалне службе за конзервацију и снимање грађе и предложио изградњу нове зграде и оснивање архивистичке школе. Тако је у тешким условима њемачке окупације поткрај рата претворио Државни архив у угледну и заштићену државну институцију и одржавао је такву до пред непосредан наступ савезника и Црвене армије. 

Страхујући од одмазде револуционарних власти због изнесених политичких ставова у листу “Обнова”, поткрај рата избјегао је у Аустрију, гдје се пријавио у америчку окупациону зону у градићу Брегенцу. Нове југословенске власти званично га нису тражиле, него је на превару ухваћен и изручен новим властима у Југославији. На суђењу 1946. године проглашен је за народног непријатеља и осуђен на петнаест година затвора са принудним радом и десет година губитка грађанских и политичких права по издржаној казни. Конфискована му је готово цјелокупна имовина у Београду и Смедереву. 

Након седам и по година, 1952, Стојимировић је пуштен из затвора у Сремској Митровици. По свједочењу Александра Стојановића, датом у поступку рехабилитације, затвореник је амнестиран због доброг држања и сарадње као изразито образован политички затвореник, који је говорио стране језике и од стране нових власти је био ангажован да преводи за потребе Удбе. 

Његова конфискована кућа у центру Смедерева је претворена у музеј и отворена за публику 1950. године, заједно са конфискованим збиркама: археолошком, умјетничком, етнолошком и историјском, које је он сакупљао између свјетских ратова. Касније, тестаментом, 1964. године смедеревском музеју Милан Јовановић Стојимировић завјештао је легат од 34 предмета, више хиљада књига Народној библиотеци у Смедереву, док је своје рукописе, дневнике и преписку поклонио Матици српској у Новом Саду.

Умро је у Београду 1966. године. Рјешењем Апелационог суда у Београду од 9. фебруара 2022, пуних 56 година од смрти, Милан Јовановић Стојимировић, један од највећих добротвора 20. вијека и писац “Силуета старог Београда”, капиталног споменика модерне Србије, правоснажно је рехабилитован након деценијског судског поступка.

БИБЛИОГРАФИЈА

Стојимировић је за живота објавио свега неколико књига, од којих се издвајају “Споменица Николе Пашића” (1926), “Свети Сава - човек и Словен” (1934), “Едуард Бенеш” (1936), “Годоминско питање” ( 1938). 

Тек у новије вријеме оживјело је занимање за објављивање рукописа из заоставштине Милана Јовановића Стојимировића па су у Матици српској у Новом Саду објављени “Портрети према живим моделима” (1998), одабрани дијелови дневика у двије књиге: “Дневник: 1936-1941” (2000) и “Окупацијски дневник Милана Јовановића Стојимировића” (2020), као и више портрета и прилога у “Летопису Матице српске” те романи “Ланче Смедеревац” (2006), “Сува Чесма” (2009) и “Шарпланинска љубав” (2013), “Балкан Балканцима и друге приче” (2010).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.