Објављена књига сабраних романа Стевана Сремца: Незаборавним ликовима сачувао дух српског народа
БАЊАЛУКА - Дуже од једног вијека ликови Стевана Сремца као што су Ивко и његови пајдаши, Мане кујунџија и Зона Замфирова, кир Герас, Вукадин, поп Ћира и поп Спира засмијавају и разгаљују читаоце.
Сви ти незаборавни карактери којима је писац оживио паланачки менталитет и особине свог народа обједињени су у једној књизи која носи назив “Романи” Стеван Сремац.
Захваљујући издавачкој кући “Лагуна” љубитељи квалитетног штива ће од сутра на једном мјесту моћи да читају о згодама и незгодама Сремчевих јунака и да на занимљив начин упознају менталитет српског народа свих дијелова Србије.
Велики српски писац рођен је прије 165 година а његова дјела су и дан-данас актуелна. Сам је казивао да нема потребе да измишља теме за писање јер их живот нуди у изобиљу. Познато је да је људе проматрао по улицама и у кафанама, те да је инспирисан њиховим понашањима исписивао најљепше странице. Врло често је анегдоте које је слушао у разговорима претварао у сјајна дјела српске књижевности.
Књига “Романи” Стеван Сремац обухвата “Ивкову славу”, “Зону Замфирову”, “Поп Ћиру и поп Спиру”, “Лимунацију на селу”, “Вукадина” и “Кир Гераса”.
- Оно боемско и истинско људско у Стевану Сремцу инстинктивно су га водили да у малограђанском свету воли оно што је животније о чему свједоче Ивкови пајдаши и Мане из “Зоне Замфирове” или се срдачно смеје људским настраностима, смешним амбицијама и поступцима за шта је пример “Вукадин”. Сремац, у том свету и животу, воли пре свега и највише оно што побуђује на смех, спонтан, бучан, раздраган - навео је Димитрије Вученов у образложењу књиге.
Романе “Ивкова слава” и “Зона Замфирова” карактерише успјело коришћење дијалекатских и локалних особина нишког говора. С друге стране Сремац нас кроз анегдоту о свађи и тучи двојице попова Бачвана, успјешно користећи провинцијализме, варваризме и колоквијални говор банатских и бачких житеља упознаје са друштвеним приликама које су владале у Војводини оног времена. Поред тога у роману “Поп Ћира и поп Спира” Сремац нам кроз носталгичну слику на крају романа, када се сусретну учитељ Перо и Јула показује које су праве животне вриједности, али и колику снагу има стари, патријархални начин живота у односу на нови, модерни.
Дужим приповијеткама “Вукадин” и “Кир Герас” писац је описао Београд, Шумадијску паланку, али и говор који је преовладавао у грађанским срединама у Србији с краја 19. вијека.
Стеван Сремац се одваја од дотадашњих реалиста јер је дао широку слику друштва, при чему је до данас остао јединствен српски писац који се успјешно опробао у три различита наречја српског језика, обогатио његову лексику и дочарао како патријархалну и традиционалну тако и ону грађанску Србију свога доба.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
