Објављена књига пјесама “Опсада мога Ја” Стевана Тонтића: Чудо љубави као посљедњи спас

- Док је свет препун опасности и несигурности, човек је сведен на издвојено и опседнуто Ја. То Ја је читав његов доступни свет, све оно што мисли и оно што верује, оно што зна и оно што слути, оно што га спасава и оно од чега стрепи. Ја су, наравно, и други, мноштвени и сасвим разнолики, блиски и далеки, сродни и отуђени - наводе из “Архипелага”.

Издавач наводи и то да су у стихове смјештени страх и немир, који као да се гнијезде у свакој пјесми.

- Страх и немир продубљују се у песничким дијалозима са смрћу. Као што је свет сведен на човеково Ја, кроз које се преламају најразличитија искуства, стања и емоције, тако је и укупно људско време сведено на ретке, повлашћене и изузетне тренутке, у којима се искупљује несмирено и забринуто трајање. Сведочанство тих тренутака јесу ове Тонтићеве песме. Ако према почетку тог света воде сећања, најчешће породична и аутобиографска, од краја тог света сведеног на опседнуто Ја дели још само чудо љубави као последње чудо спаса - закључује издавач.

Тонтић је раније објавио збирке међу којима су “Наше горе вук” (1976), “Тајна преписка” (1976), “Хулим и посвећујем” (1977), “Црна је мати недјеља” (1983), “Праг” (1986), “Сарајевски рукопис” (1993), “Благослов изгнанства” (2001), “Свето и проклето “(2009), “Свакодневни смак свијета” (2013) и “Христова луда” (2017).

- Тонтић је превођен на многе стране језике. Добитник је домаћих и међународних признања - Шестоаприлске награде града Сарајева, Шантићеве, Змајеве, Ракићеве, Кочићеве награде, Антићеве и Дисове награде, међународне награде “Сарајевских дана поезије”, као и награда “Душан Васиљев”, “Љубомир Ненадовић”, “Жичка хрисовуља” и “Велика базјашка повеља”. У Немачкој су му додељене награда Баварске академије лепих уметности, награда града Хајделберга “Књижевност у егзилу” и награда “Рајнер Кунце” - додаје издавач у осврту на богату биографију овог пјесника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.