Ненад Грујичић, књижевник, за „Глас Српске": Срби у Румунији примјер очувања идентитета и коријена

Рекао је то у разговору за „Глас Српске" књижевник Ненад Грујичић поводом награде „Велика базјашка повеља" која му је уручена у Румунији.

-Својатање и парчање српског језика, односно појава нових грана (израслина) такозваних језика из истога, говори о невероватно снажном и опстојном корену и стаблу српскога језика кроз време-додао је он.

ГЛАС: Добитник сте многих награда и признања. Колико Вам значи  „Велика базјашка повеља", која слови за најзначајнију књижевну награду Срба у расејању?

ГРУЈИЧИЋ: Импонује ми да сам нови лауреат ове угледне награде која српским писцима представља прворазредно признање. Но, поред дневне славе, требало би знати да је манастир Базјаш мученички и да је досад много пута био уништаван до темеља. Осим Турака који су га у више наврата разарали, у новија времена, 1944. године са Дунава, немачка војска га је торпедовала у седам наврата, а по завршетку рата све до 1950. служио је румунској војсци и као штала. Из тих Христових мука манастир Базјаш је васкрснуо, данас је опорављен и за Преображење је блистао као сунце са многобројним српским верујућим народом у Румунији. Зато, ова награда носи посебну духовну димензију. Поглед на другу обалу Дунава све време у души носи бол и љубав за Србијом.

ГЛАС: Приликом свечаног уручења, поред бесједе о опасностима пјесника да се у овом суровом времену баве ријечима и матерњим језиком, говорили сте наизуст једну своју духовну пјесму?

ГРУЈИЧИЋ:Тај амбијент препун лепих људских духовних лица, монаха и православних свештеника захтева да се поистоветите с њима, разголитите душу и избегнете фразеолошки и празни протоколарни говор какав се сусреће у сличним приликама, а поготово у демонизованим медијима. Говорио сам песму „Голуб и змија", која указује на духовну моћ човека да се не плаши разних дневних искушења јер га увек чува Бог.

ГЛАС: Шта  Румунију и Србе у њој за Вас чини посебним ?

ГРУЈИЧИЋ: Био сам више пута у Темишвару и Букурешту, као и на „Светском фестивалу поезије" у Курте Де Ардјеш у Румунији. Познајем несвакидашњи рад и посвећеност Срба у Румунији на очувању сопственог језика и културе. Они су пример у светским оквирима како се чува и штити идентитет и континуитет корена. Био сам дирнут наступом њиховог ансамбла који је извео сплет банатских и панонских српских песама, као да су све време живели у Србији. Ту смо чули и чувене Бранкове стихове: „Где си, душо, где си, рано,/ где си, данче мио,/ где си сунце угрејано,/ где си досад био?"

ГЛАС: Темишвар је културно средиште Срба у Румунији. Ту се одржава Књижевно-духовна манифестација „Дани преобрежења Срба у Румунији" у чијем оквиру сте примили награду „Велика базјашка повеља". На конференцији за медије у конзулату Србије истакли сте значај Темишвара и у ширем културно-историјском контексту?

ГРУЈИЧИЋ: У непрестаној борби за опстанак, српски народ је познат по Војној граници која се у прошлим вековима протезала од Лике, Кордуна, Баније, дела Босанске крајине па све до Темишвара. Та граница од седамсто километара била је тампон-зона измедју великих царстава, где су се одвијала непрестана регрутовања и велике изгибије час за једне час за друге, а понајпре борба за сопствени опстанак. У Војводини, на пример, у Шајкашкој области на Дунаву и Тиси чувана је поменута граница. Крајишник и шајкаш као појмови значе исто – граничар.

ГЛАС: С обзиром на то, колико је за српски народ значајно његовање традиције и културе, навели сте на пјесничком наступу у Темишвару конкретан пример који је комплементаран са ширим културним контекстом Срба?

ГРУЈИЧИЋ: Док сам радио на антологији и студији „Ојкача"(1988) био сам, наравно, упознат са антологијом бећарац Младена Лесковца која је садржавала преко 400 бећараца, римованих десетерачких двостихова. Моја антологија имала је, пак, преко 500 ојкача, такође римованих десетерачких двостихова, али који се другачије певају, у динарском кључу, за разлику од бећарца који је у панонском. А онда се догодило чудо, до руку ми је доспела антологија „Бећарац" Срба у Румунији, коју се приредили темишварски интелектуалци Стеван Бугарски и Светозар Марков. Изашла је 1982. године у Букурешту, на чистој српској ћирилици. А у антологији 2000 бећараца! Четири-пет пута више него у Лесковчевој, односно мојој антологији овог специфичног народног блага које се јавља као књижевни феномен. Дакле, та творевина покрива поменуту Војну границу, говори о својој динамичној и прилагодљивој улози и снази, о моћи да настане у сваком новом тренутку, промени и изненадјењу. Да сведем, обимна антологија „Бећарац" Срба у Румунији говори да ми не познајемо довољне рашчлањена поља и делове српске културе у тзв. дијаспори. Богатство српске културе у Румунији је очигледно веће од наших увида. То се односи и на друге делове нашег расутог народа на Балкану, и другде. Темишвар је крајем 18. и с почетка 19. века био већи и значајнији културни српски центар од Новог Сада и Београда.

ГЛАС: Недавно сте у Републици Српској учествовали на панелу „Приједор и дијаспора". И ту сте поменули Србе у Темишвару и примјер њихове културне опстојности у времену?

ГРУЈИЧИЋ: Неколико дана пре доласка у Приједор, стигла ми је вест из Румуније о награди. Указао сам на могућност да и Приједор оснује награду за своју дијаспору, која није од јуче. Познате су велике сеобе српског становништва из целе Крајине, то јест БиХ. На пример, велика државна колонизација после Другог светског рата у Војводину, па економске миграције и коначно избеглиштво и прогон српског становништва крајем прошлог века из Хрватске у „Олуји". Дабоме, ту су и сеобе с почетка 20. века. Затим сам им предложио у Приједору, мом завичају, да номинују за Репрезентативну листу Унеска „Старо козарско коло" као јединствен елемент нематеријалног културног блага Срба у Поткозарју.

ГЛАС: Поријеклом сте из Приједора, много сте урадили за овај град на пољу књижевности и културе. Међутим, 16 година Град Приједор Вас није позивао на Књижевне сусрете на Козару. Но, нови млади људи позвали су Вас недавно на поменути панел и на 49. Књижевне сусрете на Козари,  у септембру?

ГРУЈИЧИЋ: Добро сте то рекли. Прецизно говорећи, 2005. сам добио награду „Скендер Куленовић" на Козари. Али, бивши градоначелник Приједора превише се заиграо властољубља и политике. Био је власник ваздуха и свачије крушне мрве у Поткозарју. Мене Приједорчанина у Србији казнио је са 16 година изгона са Књижевних сусрета на Козари. Толико је година био апсолутни газда Приједора. То је за сваког много озбиљан период живота. Ето, толико година ми је украо Марко Павић, царски председник Организационог одбора Књижевних сусрета на Козари.

Темишвар

ГЛАС: Који трагови српске књижевности и културе постоје и данас у Темишвару, чега се важног још можемо сјетити?

ГРУЈИЧИЋ: У Темишвару се налазе земни остаци оца Бранка Радичевића, Тодора, и брата Стевана. После Карловачке гимназије, Бранко и Стеван одлазе у Темишвар да уче. Бранко две године студира филозофију, а Стеван млад умире. Бранко му посвећује песму „Кад млидијах умрети". Прву песму на српском језику, „Девојка на студенцу", Бранко је написао у Темишвару. А излазак Бранкове прве књиге у Бечу 1847, што у то време није био мали трошак, финансирају највише имућни Срби из Темишвара. Овај град је значајна животна прича и за Доситеја и Црњанскога, и друге, али о томе други пут.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.