Младен Матерић – Подсјећање: Од његовог позоришта за нашег друга Млађу
Немушта, протоколарна вијест да је у болници у Тулузу у 71. години живота послије краће болести преминуо Младен Матерић, српски редитељ и професор сценског покрета.
Коректна и, нажалост, тачна вијест, али шта она значи нама који смо са Млађом проводили дане, радили, сарађивали, радовали се добрим представама и гостовањима, тражили најбоља рјешења за позоришну причу, како направити најбољу глумачку подјелу, шта урадити са сценографијом, која је код Млађе увијек била гломазна, и прича за себе, како обезбиједити средства и како не попити јутарњу кафу са увијек тихим, спремним на причу и договарање благородним човјеком.
Долази Млађо у свој родни град и почиње са нама да ради представу “Кухиња” према тексту великог Петера Хандкеа. Замисао је била да веома потентни и млади глумачки ансамбл Народног позоришта Републике Српске добије још једну, додатну школу глуме, покрета, креативног поступка од врсног зналца позоришта. Текст је био само у натукницама, али је један Хандке дошао са Младеном и на мој позив, као директора установе у Бањалуку, тада када су га сви хтјели видјети, свако из својих разлога. Морам рећи да је велики писац био одушевљен оним што је видио у нашем позоришту. И то нескривено и искрено.
Док смо сједили у Клубу у позоришту Хандке, Матерић и ја, Младена је звала Роза због телефонског позива, а Хандке је тада, онако у повјерењу и полушапату, рекао: “Молим вас, чувајте овог човјека, овај драгуљ чију вриједност и значај сада можда и не схватамо. Ја од њега и сада учим, а молим све вас да, док је са вама, искористите сваку секунду његовог знања и искуства које се не може ничим купити и вјерујте му, као што му ја вјерујем”. Ако је тако мислио, а то је рекао један Хандке, шта ми тек треба да кажемо, него да упијамо сваку ријеч и покрет. И тако смо и радили без мојих сугестија, јер се са Материћем и није могло радити другачије. Није хтио Хандке да то чује Матерић, али ми у нашем позоришту смо то аксиоматски схватили и већ за годину-двије поново је Матерић био са нама на новом пројекту “Часови и којима нисмо ништа знали једни о другима”, такође уз текстуални предложак Хандкеа. Био је то вишемјесечни позоришни час, поступак градње представе и комплетног позоришног пројекта. И Млађо није био само редитељ на представи, на задатку, већ посвећеник који је бдио над својим пројектима и над позориштем.
Како се и колико велики редитељ радовао успјесима представа на гостовањима и наградама на фестивалима. Мислио сам да је тако значајан културни стваралац и са тако великим искуством све то већ годинама иживио. Радовао се више него што сам то и могао да замислим. Није му било тешко, када смо гостовали мимо наше сцене, да, како он каже, “скокне из Тулуза” било гдје о властитом трошку и да се нађе у припомоћи сугестијама и рјешењима, глумцима и техници на новој сцени и у новим приликама. Волио је позориште, волио глумце и изгорио је у тој великој жељи да од себе да највише што се дати може, али и да тражи од других и оно што нису знали да могу. Е, за то је био мајстор. И када глумац мисли да више не може, Матерић је знао да то није крај. Може се још, не на силу нити пресијом, него разговором и стимулацијом, подстицањем и тражењем најбољих рјешења у свакој прилици дајући могућност за нове идеје и креације.
Матерић је хтио и имао потребу да са овим представама у Народном позоришту Републике Српске покаже и ван граница БиХ да је Република Српска са својим креативцима кадра да изњедри и такве представе које ће на универзалном невербалном језику разумјети у гледалац у Румунији, Петрограду, Београду, Зајечару, а посебно у њему другој домовини, гдје се скрасио послије избијања рата у БиХ, гдје се задесио на турнеји, Француској, гдје је двије седмице наше позориште гостовало у тој земљи културе.
Предлажем тако Материћу да у једној књизи објавимо текстове ове двије “наше” представе и да тражимо ауторска права од Хандкеа. Уз велико одушевљење је за неколико минута то све издоговарао путем телефона са нобеловцем, нормално без хонорара, са свог приватног телефона. Он није познавао роминг када је у питању позориште. То је био наш Млађо. Јавља ми се прије неколико мјесеци и каже да га је неки враг закачио, али да ће он то побиједити. И ја сам му вјеровао као и сваки пут до тада. Договорили смо се за виђење на овогодишњем “Стеријином позорју” код нашег друга Микија Радончића да пијемо кафу у Новом Саду и договарамо се о једном пројекту са позориштем из Зајечара са побратимом Владом Ђуричићем. Био је пресрећан и одушевљен том идејом и други дан ме зове и каже: “Имам идеју за Владу. Бићете одушевљени. Два крила, најисточније и најзападније позориште у Срба ће радити моје представе”. Нажалост, на том позорју смо добили ту тужну, али неумитну вијест с почетке овог подсјећања.
Наш град и Република Српске остају неизмјерно дужни том великом човјеку, а ми из Народног позоришта Републике Српске можемо бити поносни да смо радили са једним таквим позоришним горостасом, педагогом, професионалцем, радником и перфекционистом као што је био наш друг Млађа.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
