Мирко Вуковић, књижевник, о роману “Шипак из Пребиловаца”: Ријечима ливен споменик српским страдалницима

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник и илустратор Мирко Вуковић објашњавајући колико је награда “Шушњар”, којом је роман започео свој књижевни живот, адекватна и релевантна с обзиром на име награде и тему његовог новог романа “Шипак из Пребиловаца”. Вуковић додаје да је ово је прича која је морала бити испричана.

- Негдје у роману описујем како сам се осјећао док сам 2016. у Пребиловцима говорио о књизи Тиха Левајца “Прича која лута свиетом”: “Осјећам: у крв своју потањам. Давим се у себи. Кроз запушене уши, као кроз какву мембрану чујем вриску дјечију. Шарговачку, пребиловачку, јасеновачку... Приче које морају бити испричане!” У тај низ се слободно може уписати и: шушњарску, и јадовничку, и глинску, и тим редом у недоглед (дословно!) - рекао је писац.

ГЛАС: Таквих нам болних тема, нажалост, не мањка. Колективно сјећање није нам јача страна, остаје ли нам тада само индивидуално као могућност да нам заборав не покрије и оно мало што памтимо из прошлости?

ВУКОВИЋ: Све што је постало колективно кренуло је од индивидуалног. Истога тог Левајца и његову књигу користим у роману како бих расвијетлио своју приповједачку позицију. У фрагменту “Прича и свијет” кажем: “Овдје није ријеч о причи која лута свијетом; овдје је свијет, који одавно већ лута, приведен у причу. И ја је, Тихо, недостојан записујем”. Овакве приче и постоје да би се човјек призвао себи. Моје су амбиције “скромне”: ја, како стоји у роману, сјећање (лично) узиђујем у памћење (колективно). Моје сјећање, дакле, има потенцијал да троне колектив и, у крајњем, буде колективно. Да га доведе у стање запитаности над собом. Свијет у којем живимо одавно је изгубио све компасе. Један умни млади човјек, књижевник Милан Ружић, критикујући све који су дјеци у руке тутнули телефоне јер им је лакше него да се озбиљно баве њима (јер и сами не испуштају своје смартфоне), а при­ томе су им уста пуна приче како су они “нормално одрастали”, поручује: “Генерација се не вреднује по томе како је одрасла, већ како је васпитала следећу!”

ГЛАС: То је, дакле, била Ваша намјера са овим романом?

ВУКОВИЋ: Не. Ујевић пјева: “Та бесједа је ломача/и дужан сам је викнути”. Ја сам, напросто, урадио оно што сам морао (што је било јаче од мене), а онда је то имплицирало ово друго. Да илуструјем: један лик у роману ми прича како је као дијете у Марићки често ноћу морао да прође кроз неку шуму. Сваки пут је пјевао из свег гласа - “прво: да ја сам побиједим страх, а друго: да људи чују и да знају како се ја не бојим проћ' крошуму!” Ја на то, у маниру Вука Караџића “исто то, само мало другачије”, додајем: “Ни сам не бих могао да боље објасним који је смисао тога што пишем књигу о шипку из Пребиловаца”. Те 2016. године на годишњици страдања говорим и о документаристичкој књизи Милана Тасовца “Очи у очи” која крајње акрибично представља злочине у Пребиловцима (у оба рата). Тада сам рекао: “Морате вјеровати у моју најкрајњију искреност јер вам говори човјек који се не либи да пред вама, ОЧИ У ОЧИ, исповиједи и ово: прибојавам се чак и да се замислим у таквој ситуацији, а некмоли да будем у њој обретен.”

ГЛАС: Да ли таква позиција захтијева и посебан приступ “приповједној грађи”?

ВУКОВИЋ: Е, то је, управо, у директној вези са оним што сам малочас рекао. Начин на који сам приступио теми одраз је мојих поетичких принципа и става спрам историјског романа “ен генерал”. Писати из позиције “свезнајућег приповједача” - дакле пројицирати своје ставове, мисли и ријечи (стављати се у главе стварних личности - других, “живушчих” људи), мотивисати њихове радње по својим интенцијама, једнако је: давати себи божанске прерогативе. За мене је то неприхватљиво, а са религиозне тачке и гријех. С којим правом, на примјер, Вук Драшковић “зна” шта се дешава у глави ђенерала Михаиловића и његовој потоњој ноћи? Најдиректније говорећи: да ли је баш то и тако осјећао Дража Михаиловић? Је ли то истина? За нормалног човјека и човјека са будном савјешћу то не може бити здраво. Сујета, наравно, може све! Она је и ангела Деницу сурвала у тартар. У мом случају све је многоструко наглашеније с обзиром на тему којом се бавим. Ставити се у позицију људи чију дјецу кољу и бацају у јаме, чије трудне жене разрезују камама, из њих ваде живу дјецу и потом их убијају и остати нормалан, збиља би било немогуће. Умјетност јесте једна (међу бројним другим!) врста игре којом човјек себе замајава на земљи. Али, не смијемо се превише заиграти у својим играријама!

ГЛАС: Да ли то искључује фикцију?

ВУКОВИЋ: Фикција је нешто сасма друго, “други пар опанака”; о њој овдје није ријеч. Но, и ако ћемо говорити о фикцији, она је обилато и “легитимно” кориштена у моме роману. Али, врло обзирно. Ја сам заузео једину (за мене) прихватљиву позицију: пишем о томе како сам позван да говорим на годишњици страдања у Пребиловцима, приповиједам своју причу и у њу инкорпорирам све: историјске податке, оно што сам видио, од људи чуо, дубоко проосјетио, о чему сам промишљао, оно што сам прочитао, књижевне текстове који се баве том темом или који се могу односити на њу итд.

Ријечју правим један књижевно-историјски бревијар у који сам уписао све што мислим да је требало записати и да би се требало знати о Пребиловцима. У неком фрагменту кажем како, док пишем (што је сушта истина) на “цјелцу, на снијежној покорици папира” стоји тај шипак из Пребиловаца (који сам, опао, тамо подигао са земље и који још увијек чувам као своју малу реликвију); онда набрајам све који њему прилазе, дакле живе и мртве људе које помињем у своме роману, своје сроднике, књижевнике са којима разговарам, и завршавам: “За њима остају трагови. То су моје реченице.

ГЛАС: Дакле, строго сте водили рачуна да се не огријешите о истину?

ВУКОВИЋ: Све у вези са настанком овог романа није било од овога свијета. Господ ме је, очигледно, одабрао да га напишем, а онда се све око мене “уротило” да ми прислужи и припомогне у томе. Негдје кажем како ми, док пишем роман, руку допада једна књига у чијем ме предворју, као батлер значајно подигнуте обрве дочекује мото у којем Емерсон “пророкује” како ће једном романе замијенити биографије и дневници, чудесне књиге, и да ће једини проблем бити како од свих доживљаја одлучити оно што је заиста ваш доживљај и како “истинито забиљежити истину.” На то двоје се своди сва проблематика у вези са исписивањем овог романа.

ГЛАС: Напокон, да ли је прича или наратив оно што је најбитније у једном роману?

ВУКОВИЋ: Не. Нешто друго је пресудно у литератури, уопште узев. Кад год сједнем да пишем, покушавам да себе вратим на “фабричка подешавања”. А шта је то фабричко подешавање? То је она елементарна дефиниција која вели да је “књижевност умјетност ријечи”. Поента би, дакле, била у томе да уз помоћ ријечи створите умјетнички доживљај. То многи писци пренебрегавају, и по том односу према језику “као средству” најлакше можете разликовати доброг од недораслог писца. Дакле, није претежна прича, већ то како сте ту причу испричали. Знате, један те исти виц вам приповиједа једна особа и то вам уопште није смијешно, а кад га прича неко други - плачете од смијеха. Све тајне, овог и оног свијета, се крију у Духу (са великим Д!).

Форма

ГЛАС: Занимљива је и форма којом сте роман обликовали у својеврстан мозаик ријечи, стилова и слика. Зашто сте избјегли линеарну нарацију или су просто сама идеја и моменат настанка романа наметнули његову форму?

ВУКОВИЋ: И класична теорија књижевности наукује да у књижевном дјелу мора постојати суштинска синергија између форме, садржаја, емоција, слика итд. Рекох да сам ја сјећање узиђивао у памћење, дакле - бавио сам се сјећањима, а сјећања никад нису линеарна. Биће то више једно чудесно “замешатељство” исцјепканих фрагмената који ипак функционишу по неком изгледном унутрашњем логицитету. Моја прича је на себе узела форму која јој најбоље пристаје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.