Миланка Благојевић, књижевница, за “Глас”: У генима носимо трагове оних који су нас напустили

Казала је то у разговору за “Глас Српске” књижевница Миланка Благојевић говорећи о својој првој збирци поезије “Мој отац умире у поезији”, која ускоро излази из штампе у издању Издавачке куће “Имприматур”, а која је тренутно у претпродаји на њиховој интернет страници.

- Не желим унапријед говорити да је моја поезија добра, то ће наравно публика и критика одлучивати, али ако ћете уопште у писању и умјетности бити неискрени и гребати по површини то се и те како осјети. Што би рекао стари рибар Хемингвеј, потребно је само да сједнете за писаћи сто и да крварите - додала је она.

ГЛАС: Будући да је назив књиге “Мој отац умире у поезији” је ли ова књига опроштај од вољене особе?

БЛАГОЈЕВИЋ: Први циклус пјесама носи назив “Мој отац умире у поезији” и цијела збирка названа је по првом циклусу. У њима се не опраштам, то је заправо више суочавање. У првим стиховима говорим како та вијест путује до мене годинама, дакле потребне су године да се то прихвати као чињеница. У мојим пјесмама отац је и жив, пије кафу, чека ме у неком ресторану и слично. Он је лик с којим се опраштам, који нестаје, али је и свеприсутан, на неки начин поништава смрт.

ГЛАС: Смрт вољене особе подсјети нас на то колико је вријеме немилосрдно. У овој збирци претапају се двије стварности, свијет живих и мртвих. Како посматрате тај немилосрдни проток времена и ту границу између два свијета с којом се боримо?

БЛАГОЈЕВИЋ: То је тема која је већ устаљена у књижевности, од епа о Гилгамешу па до данас. Страх од смрти, суочавање са смрћу блиских људи... Чак у својој поезији идем и до оних прекопаних гробова у које стављају нове лешеве и говорим о томе да старимо и под земљом, мијењају нас нове млађе смрти. Проток времена и на крају смрт јесте тема која нас све погађа, питање је само како се ко носи с тим. Та два свијета су блиска и управо то су и неки моји мотиви, тај осјећај да чујем очево дисање, да га видим како сједи са мном и пије чај од нане, управо сам тиме жељела приказати ту близину два свијета и да су то заправо двије паралелне стварности, као два паралелна живота. Смрт је, заправо, саставни дио живота.

ГЛАС: У стиховима пјесме “Мој отац умире недјељом” пишете “смрт није коначна”. Не можемо да се не запитамо пред тим ријечима. Је ли та бесконачност наш начин да се помиримо с губитком?

БЛАГОЈЕВИЋ: У једној пјесми говорим о томе колико су трагови људи који су нас напустили свуда око нас, на крају крајева носимо те трагове и у нашим генима и преносимо даље. Говорим о очевим кошуљама које су остале послагане у орману, то је чињеница да нас ствари на крају надживе, али и да остају за нама као трагови живота. Смрт није коначна, било би баш поражавајуће да са смрћу заиста одлазимо заувијек. Живот је комплексан и богат, чак и они животи који се на прву чине сасвим обични, који не морају бити ништа посебно бурни ни комплексни јесу заправо богати дешавањима које живот неминовно намеће. Свако иза себе оставља приче и трагове.

ГЛАС: Ова књига нас преноси из свијета дјетета у свијет одраслих. Буђење у свијету одраслих доноси суочавање с различитим емоцијама и стањима. Чини нам се да се, као одрасла особа, вртимо у зачараном кругу. Колико је важно кроз књижевност говорити о том тешком прихватању одрастања и свакодневице?

БЛАГОЈЕВИЋ: То је ствар перцепције и перспективе. Као мали људи имамо мале проблеме које се у том тренутку чине великим. Као одрасли не заборављамо те мале проблеме, вучемо их за собом као терет и у нама чучи то дијете цијели живот. Одрастао човјек треба да помири то дијете у себи са свим стањима и емоцијама које га у одраслом добу чекају. То је природан процес и чини ми се да није добро ни превише одрасти нити допустити том дјетету да дуго чучи у нама.

ГЛАС: Је ли љубав једини прави критеријум којим би требало да се водимо у животу?

БЛАГОЈЕВИЋ: Љубав је дефинитивно покретач, не мислим само на љубав у њеном основном сентименталном облику, мислим и љубав према послу и на крају крајева љубав према животу. У свему се осјети ако нема љубави, тај недостатак се не може сакрити јер крајњи резултати најбољи су показатељи ако је нешто рађено без љубави. Љубав се често схвата као тривијалност и нешто што је истрошено и често спомињано, као клише, али љубав је заправо једно озбиљно и дубоко осјећање и опет мислим на љубав уопште. Мислим да је љубав родитеља према дјеци и обратно веома битна, круцијална, да нам заправо одређује живот и пут. Одатле потиче и љубав према себи и свом животу, а то је и вид одговорности.

Жанр

ГЛАС: С обзиром да сте до сада објавили двије књиге прозе те да је ово Ваша прва збирка поезије, можете ли да успоставите паралелу између ова два жанра?

БЛАГОЈЕВИЋ: И моја проза је била лирична тако да је овај искорак био неминован. Поезију сам одувијек сматрала најтежом формом. Преко неколико слика, сажетих, прочишћених треба да се пренесе суштина. У поезији нема простора за грешке и проклизавања тако да је битно одмјерити сваку ријеч. У томе помажу добри уредници. Имала сам срећу да ме од почетка подржава књижевница Тања Ступар Трифуновић која је уређивала и ову моју трећу књигу. Њене сугестије и приједлози су ми помогли да пјесме уобличим и кондензујем. Кратка прича је веома тешка форма која не даје много простора и ту је битна свака реченица. Заправо, све приче могле би се преточити у пјесму и обратно. Ријеч је само о тренутној инспирацији и теми која се уклопи у једну или другу форму.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.