Марио Лигуори за "Глас": Не волимо завичај што је савршен, већ што је дио нас

Рекао је ово за "Глас Српске" италијански књижевник и професор италијанског језика на Филозофском факултету и Академији уметности у Новом Саду Марио Лигуори говорећи о новом роману "Via Acquarossa" који је објављен у издању "Лагуне".  Ријеч је о књизи која говори о једној улици смјештеној у близини чудесног Везува надомак Помпеје, која говори о пишчевом завичају.

На калдрми ове улице прожимају се њежност и насиље, еротизам и патријархалне стеге, гостопримство и непријатељство према странцима, правдољубивост и неправда.

- Улица је и, а нарочито оне у мом завичају, непредвидљива, дивна и опасна, те отуд и трагична. Она награђује и кажњава, узбуђује па чак и убија. У том погледу је она заиста учитељица живота - додао је он.

ГЛАС:  Једна реченица у књизи каже да су се у улици Аквароса људи свађали кад нису ћутали. У тој улици су странци и домаћи, сви се боре за своје мјесто под сунцем. Има ли тој борби икад краја?

ЛИГУОРИ: Чак и тамо где има добрих суседских односа, нужно се јавља неспоразум. Ако је један крај попут мог густо насељен, то поспешује љубав и мржњу, јер човек можда осећа да му живот ништа не значи без других или сматра да га други угрожавају. Поседовање је обично искључиво и себично: онај ко је власник неке имовине, није срећан ако њу и други користе понашајући се као газде. Чињеница да се људи у нашем свету отимају око територије, односно простора не улива наду да ће та непрестана борба икад престати.

ГЛАС: Можда је љубав једини пут којим би требало да идемо кроз живот?

ЛИГУОРИ: Мислим да сте у праву. Кад помислим да једног дана нећу више видети особе које волим, осећам немир па чак и физичку мучнину па ми је потребно време да бих се смирио. Ми без љубави не постојимо зато што нас једино она оправдава: наша егзистенција нема смисла без других бића која је чине важном.

ГЛАС: У опису овог дјела наведено је да поглавља пружају аутентичне слике јужне Италије. Знамо да је југ Италије сиромашнији од сјевера. У чему се крије чар југа, шта је оно што чини душу југа Италије?

ЛИГУОРИ:  Не бих говорио о томе на тај начин, јер су разлике између градске и сеоске средине велике, па и у јужној Италији има доста специфичности. Рођен сам у напуљском крају, између два дивна града, Напуља и Салерна, у којима је културно стање увек било на високој лествици, док је тамошња природа, по мишљењу италијанских и страних путописаца, јединствена и без правог пандана чак и у светским оквирима. У детињству нисам стекао утисак да смо сиромашни, јер ми ничег није недостајало у односу на другу италијанску децу те је и то већ пословично сиромаштво италијанског југа заправо релативно. У том погледу, право сиромаштво осећају људи из неких других крајева, а најдраматичније Африканци, које сиромаштво свакодневно дословце убија.

ГЛАС:  Када отворимо књигу, прво што видимо јесте цитат Иве Андрића који каже да је на почетку свих стаза и путева она стаза "којом сам први пут слободно проходао". Је ли повратак на ту стазу, стазу поријекла кључ за рјешење унутрашњих борби?

ЛИГУОРИ:  Свакога дана се враћам завичају, ако је завичај место и атмосфера у којој смо одрасли. Оживљавам прошлост зато што сам у иностранству па ми је потребно јако упориште, осећај припадности, без којег не бих могао да поднесем стварност. Однос са завичајем је толико снажан да моја књижевност не би била иста без њега, штавише, верујем да она не би ни постојала без њега.

ГЛАС: Јесмо ли уопште данас свјесни важности његовања коријена и завичаја од којих смо потекли и на којима смо одрасли?

ЛИГУОРИ: Ово питање ми даје шлагворт за наставак приче: завичај лако може постати и своја супротност - катанац или зид (отуда фотографије катанаца и зидова у неким мојим претходним књигама). Завичај, дакле, може да снизи и сузи наш хоризонт, да нас осуди на један једини поглед на свет. Тако обично бива када га некритички посматрамо, можда у убеђењу да је тај свет - једини могући. Код мене се, међутим, не опажа глорификовање средине, већ се примећују све противречности једног света који није савршен. Видите, ми не волимо свој завичај зато што је савршен, већ зато што је он део нас; дошло је до прожимања, до фузије: ми смо наш завичај, а наш завичај - то смо ми.

ГЛАС: Поменули смо да цитирате Андрићево стваралаштво у књизи, колико оно има важност за Ваше стварање?

ЛИГУОРИ: Његова књижевност је јединствени извор животних лекција које би свако требало да научи. Он је посебно утицао на роман "Via Acquarossa" зато што је ту паралела моста и улице. Отуда и омаж на почетку књиге - Андрићев цитат.

Писање

ГЛАС: Пишете ли, могу ли се читаоци надати новој књизи у неком будућем периоду?

ЛИГУОРИ: Ретко кад нисам писао у последњих двадесет година. Да ли ће оно што тренутно пишем постати књига, то ћемо тек видети. Постоји једна фаза стварања у којој прича настаје, а друга у којој се то замишљено мора организовати и уобличити. Обе су подједнако битне за реализацију књиге.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.