Лана Басташић, списатељица, за “Глас Српске”: Жене воде главну ријеч у балканским књижевностима

Рекла је то у разговору за “Глас Српске” књижевница Лана Басташић чији је роман “Ухвати зеца” освојио награду Европске уније за књижевност 2020. године, а сада је номинован за Даблинску књижевну награду. За наш лист говорила је и о новој књизи “Црвени кофер”.

- Имамо недостатак преводилаца, мизерно су плаћени, а без превода је немогуће доћи до издавача вани. Потребно нам је улагање у превођење, потребни су нам добри међународни агенти који би нашим писцима и списатељицама омогућили неопходне контакте са издавачима у свијету. Сама сам превела свој роман на енглески, а то је нешто што ниједан писац не би требало да ради. Међутим, нисам имала другу опцију - додала је она.

ГЛАС: Недавно је објављена Ваша књига “Црвени кофер” која је писана у форми дневника. Пишете о старењу, љубави и интими. У чему се огледа чар записивања оног што нам се свакодневно дешава?

БАСТАШИЋ: То је добра вјежба не само за писце већ и за све људе. Корисно је свакодневно вршити такву врсту интроспекције. Чак и када нам се чини да се ништа значајно није догодило, ако погледамо боље, прегршт је детаља и описа који су вриједни помена. Послије неколико дана чула се истанчају па почнете да опажате и оне ситнице које би вам иначе можда промакле. Ово је нешто што можете да радите кроз фотографије, кратке записе у мобилном телефону или чак гласовне записе. Не морате никоме то да покажете, али ви ћете се осјећати присутније у свом животу и сваком тренутку.

ГЛАС: У току дана деси се много тога, а чини нам се да је сваки дан исти. Како посматрате тај незаустављиви проток времена и нестајања свега кроз вријеме?

БАСТАШИЋ: Нису дани криви што су исти, ми смо ти који имамо одговорност да их учинимо другачијима, вреднијима. Познајем много људи који константно чекају тај један дан када ће моћи да уживају, да се одморе, да раде оно што воле. Тајна је очигледна, и уопште није тајна: нема чекања. Мене као књижевницу, али и као човјека, опсједа питање времена, његовог протицања и немогућности да се оно заустави. Ми који стварамо умјетност покушавамо то да учинимо кроз остављање трага, али свако од нас свакодневно зауставља вријеме на много једноставнији начин, стварамо успомене. Како рече пјесник Филип Ларкин: Гдје да живимо но у данима? Када се дан напуни успоменама онда је вјечан.

ГЛАС: Казали сте да Вам је док сте писали “Црвени кофер” било најтеже писати о љубави и болести. Како сте се изборили  и ослободили да у књигу уткате своју интиму?

БАСТАШИЋ: Помогли су ми књижевни узори који су писали о најинтимнијим стварима на непретенциозан начин и без патетике. Вирџинија Вулф је међу првима почела да пише о искуству болести и проблему писања о њој. Има у томе и неке борбе против лицемјерности списатељског посла: како да пишемо о другима ако сами нисмо способни да се оголимо? На тај начин писац говори читаоцу: и ја сам само човјек као и ти. Мислим да то доприноси стварању повјерења између читалаца и писаца. Чим почнете да пишете јасно вам је да сте и сами на неки начин књижевни лик у сопственом тексту и онда се ствара неопходна дистанца да би се ствари сагледале на прави начин.

ГЛАС: Човјеку је тешко да прихвати да му се дешавају неке ствари, обично посматрамо друге и мислимо да смо далеко од тога. Колико је људско биће снажно да превазиђе страхове кад се њему десе?

БАСТАШИЋ: За мене је током писања дневника страх од смрти био јачи него икад. Прво због пандемије и страха да ћу изгубити неког блиског, што се на крају и десило. Умрла ми је бака, далеко од мене, у Бањалуци. Потом сам и сама сазнала, током књижевне резиденције, да морам на операцију грлића материце. У таквим тренуцима схватите да у животу имате само један проблем, да је све друго безначајно. Мени је било важно да подијелим своје искуство и инспиришем младе жене да редовно иду на контроле и тестове, чак и кад им се чини да је све у реду те да вакцинишу кћерке на вријеме. У Србији од рака грлића материце годишње умре око 600 жена. То није нешто што се догађа некоме другом, догађа се нама. Сада.

ГЛАС: У дневнику сте навели своје четири животне смјернице, да пишете, да путујете, да волите и да зајебавате фашисте. Зашто и данас затварамо очи пред фашизмом?

БАСТАШИЋ: Зато што је тако лакше. Фашизам је жилав и има многа лица и наличја. Налази се свуда, од графита и коментара на “Фејсбуку”, до новина, телевизије и закона који нам мијењају свакодневицу. У њему увијек лежи страх, оно што је Киш назвао паранојом, да ће неко други и другачији да нас уништи. Стога фашизам увијек долази руку под руку с идејом чистоће, једноличности, униформисаности. Било да се ради о чистим женским тијелима, чистом генетском материјалу или чистим библиотекама очишћеним од других дијалеката и језика, фашизам се увијек заснива на страху од прљања. Парадокс је видљив у самој науци, природи и генетици, оно што заувијек остаје исто неминовно води у ретардацију. Само у интеракцији са оним што је различито од нас, оним што је другачије и неразумљиво, можемо да растемо као људи и будемо здравији као друштво.

ГЛАС: Да ли је Ваш кофер лакши, након објављивања ове књиге дневника?

БАСТАШИЋ: Не знам да ли је лакши, али је свакако већ другачији. Чим је књига објављена, осјетила сам да је особа која ју је написала неко други. Прошло је неко вријеме и промјена је неминовна. Драго ми је што је тако. Не бих вољела да робујем било каквој идеји себе.

ГЛАС: Знамо да су многе квалитетне списатељице кроз историју запостављене и занемарене. Има ли данас напретка у односу на раније?

БАСТАШИЋ: Дефинитивно постоји напредак. Мислим да тренутно свједочимо правој револуцији када су у питању женски гласови у књижевности. Жене су, према статистици, увијек читале више од мушкараца, али су мушке приче имале већи значај док је све што је имало придјев женско посматрано као тривијално и мање важно. Та перцепција се мијења. Нека се не наљуте колеге, али тренутно у балканским књижевностима жене воде главну ријеч. Довољно је погледати међународне сајмове књига, часописе и награде да се увјерите у то. Поента, међутим, није у такмичењу него у труду да се једног дана заиста мушке и женске приче изједначе па да више нико не мора да поставља питања о положају жене у књижевности.

Млади читају

ГЛАС: Основали сте Школу књижевности “Блоом” у Барселони.  Колико су млади заинтересовани за књижевност?

БАСТАШИЋ: Постоји нетачно увјерење да млади не читају као некад иако статистика показује супротно. Млађе генерације данас читају више него њихови родитељи. Међу мојим студентима било је највише младих људи који су страствени читаоци. Неки читају електронске књиге, неки слушају аудио-књиге и то је одлично докле год добри текстови долазе до њих. Оно што радимо погрешно јесу школске лектире и догматско учење књижевности. То младе одвраћа од књига. Умјесто што дјеци дајемо да читају преозбиљна штива, зашто их не бисмо одвели у књижару и пустили их да сами одаберу своју лектиру? Зашто се са дјецом не ради “Хари Потер” или нешто блиско њиховом узрасту? Када се једном створи веза између читаоца и љубави према причи, велика дјела ће сама доћи на ред, кад за њих дође вријеме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.