Култна збирка поезије Бранка Миљковића “Ватра и ништа” ускоро у издању “Лагуне”: Нови живот поетског класика

Ново издање ове књиге излази 61 годину од појаве оригиналне збирке, награђене Октобарском наградом и која је трагично преминулог поету учинила дефинитивно признатим од књижевне критике.

- Песма није живот, нити песников живот, она је паралелна животу. Она саму себе ствара, преуређује се изнутра својим властитим крвотоком се храни, спречава да ишта у њу уђе и одузме јој дах. Заштићена је од корозије времена. Споља је фосил,а изнутра живи организам. Ничему не може да служи, јер све њој служи - говорио је Бранко Миљковић, пјесник за којим је остао неизбрисив траг у српској поезији и загонетна смрт.

Током кратке, али врло плодоносне каријере објавио је збирке “Узалуд је будим” (1957), “Смрћу против смрти” (1959, са Блажом Шћепановићем), поменуту “Ватра и ништа” (1960, Октобарска награда), “Порекло наде” (1960) и “Крв која светли” (1961), али је много пјесама остало и ван тих збирки. Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. По једнима усљед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другима због емотивних проблема, напушта Београд, у јесен 1960. године, и одлази за уредника литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највероватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу. Трагично је преминуо у Загребу у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године под никад неразјашњеним околностима, а смрт се водила као самоубиство вјешањем, иако постоје бројне сумње у чињенице из полицијске истраге.

Стварајући од ријечи и стихова симболе који добијају своју стварност, насељавајући свијет тим реализованим сликама, Миљковић је уздигао херметичну поезију до битног елемента који испуњава наше животе. А то је могуће само помоћу пламтећих речи, горуће традиције и саживљавања с ништавилом. Мирко Ковач, писац и есејиста, рекао је за Миљковића да је већ за живота постао принц поезије.

- Бранко Миљковић није морао умријети да би постао признат и славан већ је то био за свог кратког живота. Из пјесничке генерације шездесетих Миљковић је одмах назван принцем поезије и одмах сврстан у ред великих пјесника - назначио је Ковач о њему.

Његове ране пјесме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Збирка “Ватра и ништа”, сматра се његовим најзначајнијим дјелом у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу “Утва златокрила”.

Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.

Роман

Познати српски писац Дејан Стојиљковић и Миљковићев земљак из Ниша тренутно пише роман “Звезда над празнином” посвећен животу и смрти Бранка Миљковића. Он тврди да Миљковић није извршио самоубиство већ је убијен, док је његова смрт заташкана од стране државних служби, што му је био додатни мотив за ово прозно дјело.

- Одувек ме је интригирао Бранков трагични живот пун успона и падова као и његова комплексна вишеслојна поезија. Спознао је рано шта је сиромаштво, рат, живот на маргини. Он је фасцинантна личност у сваком погледу и све што је остварио постигао је за само 27 година - навео је Стојиљковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.