Књижевност српских аутора у Француској живи уз помоћ малих издавачких кућа: Нова епоха писаца тражи младе преводиоце
БАЊАЛУКА - Шекспир је једном рекао да је “поезија она музика коју сваки човек носи у себи”, а у Србији се испоставило да то чини већина младих писаца. Будући да се поезија у Француској објављује врло мало, могућност да ће се млади писци појавити у тој земљи у овом тренутку је веома компликована.
Закључили су то преводиоци и издавачи Живко Влаховић и Нађа Парандиловић о књижевности и тешкоћама превођења и додали да проблем не долази толико из Србије колико из Француске, гдје се пјесничка култура постепено гуши. Они су недавно гостовали на Филолошком факултету у Бањалуци, гдје су студентима одржали предавање “Увод у традуктологију с примјером превођења из дјела Александра Гаталице”.
Међутим, навели су да би ситуација у наредној години могла да се промијени објављивањем збирки пјесама Владане Перлић, Стефана Костадиновића, Александре Батинић, Радмиле Петровић и зборника “Нова БХЦС поезија” у издању француске издавачке куће “Славитуде”.
Преводилац и издавач из Париза Живко Влаховић истакао је за “Глас Српске” да је златно доба српске књижевности у Француској трајало до 2011. године, до смрти Владимира Димитријевића, који је тамо основао издавачку кућу “L'Âge d'Homme”.
- Они су објавили колекцију “Словенски класици”, захваљујући којој више не сводимо руску књижевност на Достојевског, Толстоја или Горког на француском говорном подручју. Она је омогућила да читаоци открију и српске ауторе Иву Андрића, Милоша Црњанског, Добрицу Ћосића, те Душана Ковачевића - рекао је Влаховић.
Истакао је да је, нажалост, то вријеме прошло, те да је данас интересовање српских читалаца и издавача веће него у обрнутом смјеру, те да је самим тим и улога преводилаца другачија.
- Преводилац са српског на француски је самосталнији и његова улога није само у преводу рукописа. Прво мора да ступи у контакт са аутором којег жели да преведе или са издавачем, па да направи досије сачињен од биографије писца, сажетка књиге коју преводи, њену анализу и одломак превода. Затим досије шаље француским издавачима. Неки прихватају, други одбијају, али многи који прихвате поднесу захтев за субвенцију Министарства културе и информисања Србије и преводилац још једном интервенише у саставу кандидатуре - објаснио је Влаховић.
Нагласио је да је, будући да је тај посао захтјеван и слабо плаћен, преводиоци су све рјеђи.
- Најпознатији и још увијек активни су Гојко Лукић, Харита Вајбрендс и Мариа Бејановска, али професији недостају млади преводиоци. Овај недостатак је разлог зашто у Србији налазимо писце који још нису објављени у Француској, попут Мухарема Баздуља, Дејана Тиага Станковића, Игора Маројевића или Јелене Ленголд - казао је Влаховић.
Истакао је да постоји низ издавачких кућа које објављују српску књижевност у Француској, али, како су то углавном мали издавачи, они у Србији нису познати. Како је казао, неки од њих су “Viviane Hamy”, “Non Lieu”, “Agullo” и “Belleville”.
- Међу највећим француским издавачима је “Actes Sud”, који је издао књигу “Комо” Срђана Ваљаревића и који ће ускоро издати дело “Ухвати зеца” Лане Басташић. Ту су и издавачке куће “Gaia”, која је објавила дела Радослава Петковића и Драгана Великића и “Ноир сур Бланц”, која је издала књиге Горана Петровића, Светислава Басаре и Владана Матијевића. Примећујемо недостатак младих српских писаца објављених у Француској, а да бисмо разумели овај проблем, морамо се фокусирати на уредничку и књижевну ситуацију у Србији - закључио је Влаховић.
Преводилац и издавач из Београда Нађа Парандиловић за “Глас Српске” је истакла да је политика појединих издавачких кућа, као и појава младих издавача један од значајних фактора који су утицали на развој пјесничке сцене у Србији.
- Међу издавачким кућама које су популаризовале савремену поезију код нас свакако се издваја “ЛОМ” и његова издања Буковског, што је изазвало огромно интересовање код читалаца. На овај начин поезија је извучена из “елитистичких”, уштогљених оквира и приближена сензибилитету савременог читаоца - казала је Парандиловићева и додала да је појава и приступачност младих издавачких кућа и њихова усмјереност на промовисање издања путем интернета и друштвених мрежа додатно приближила и популаризовала пјеснички жанр.
“Хазарски речник”
Влаховић и Парандиловић су истакли да је Миливој Сребро у пријемној студији о “Хазарском речнику” описао ситуацију српске књижевности у Француској рекавши да је и тамо доживјела тренутак славе. У студији је навео да су француски критичари похвалили неколико Андрићевих књига, Селимовића, Тишму и Црњанског, те Бранимира Шћепановића. Међутим, навели су да је Сребро истакао да никада дјело преведено са српског на француски није у Француској наишло на пријем који је могао да се пореди са оним који је имао “Хазарски речник” Милорада Павића.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
