Књижевник Марко Томаш за “Глас Српске”: Налазимо се на броду, а нема никога за кормилом

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Марко Томаш који ће 30. августа у 20 часова гостовати у Банском двору културном центру. Модератор разговора с аутором, којег организује Удружење за промоцију и популаризацију књижевности “Императив” биће Милан Ракуљ.

- Ако тек отпадну сви они лажни пророци који свијет желе свести на своју мјеру јер га другачије не могу схватити то ће већ бити напредак неслућених сразмјера - додаје Томаш.

ГЛАС: У разговору за “Глас прије него што је Ваш роман “Немој ме будити” објављен, рекли сте да већина људи у савременом свијету има мањи или већи анксиозни поремећај и да је роман конципиран као дугачки панични напад. Како сте  све то смјестили у роман?

ТОМАШ: Према реакцијама бих рекао да сам прилично успио у вјерном осликавању тих душевних стања која стварно јесу нека врста пандемијске појаве у савременом свијету. Ова ситуација с пандемијом довела је, бојим се, до још већих сразмјера и ту везану уз душевна стања. Готово је чудно како се излазак романа, његовог хрватског и БиХ издања, поклопио с пандемијом. Роман је отишао у штампу тачно седам дана прије него што су су у Хрватској уведене мјере везане за покушај сузбијања првог вала епидемије. Из  штампе је изашао практично чим су мјере ублажене. А ако је могуће  књигама пронаћи утјеху, барем утолико што можемо схватити да нисмо једини у неком личном паклу па нам то одржава наду у животу онда је то временско поклапање испало дивна ствар. И у случају да је само једној особи књига пружила руку или  упутила позив у помоћ, те јој помогла да се носи с овом необичном ситуацијом у којој се налази човјечанство.

ГЛАС: Како превладати страх да нас нико не може разумјети кад патимо у својој самоћи?

ТОМАШ: Треба прије свега скинути стигму с душевних обољења. И треба о тим проблемима отворено говорити и не допуштати да нас сломе уобичајени презриви коментари у стилу - ма дај, тргни се, каква тјескоба и сл. Ријеч “депресија” је једна од оних које превише олако користимо. Девалвирали смо стварно значење тих проблема у свијету који од сваког од нас очекује јако пуно а не пружа нам ни осјећај базичне сигурности.

ГЛАС: И мислите ли да баш сви имамо опсесије које нас тјерају да ујутру устајемо из кревета? Мора ли тако? Како може другачије?

ТОМАШ: Превише очекујемо и од себе и од других. То је основни проблем. Тако су постављење ствари. Превише је тога што се мора урадити, а прије свега ствари које се морају имати или постићи. Свијет је у том смислу отишао к врагу откад је бити а не имати уступило мјесто максими “имати значи бити”. Толико очекивања да се испуни тек пука форма како би се човјек друштвено легитимисао и купио неки статус. Ни углед више не постоји. Он се претворио у статус. Шта год углед био и прије. А све је почело у тренутку када су похлепа и амбициозност постале врлине.

ГЛАС: Пандемија нас је затворила, изоловала, измјестила. Мислите ли да је изолација коју смо живјели могла да нас помјери ишта? Видите ли икакве позитивне стране у свему овоме?

ТОМАШ: Промјене су се већ догодиле. Људи су одједном постали свјесни неких ствари, али проблем је што не знају што да чине с том спознајом. А мислим да ће, како година одмиче према зими, све више у људима превладавати осјећај несигурности. Због тога ће  нарасти неповјерење између људи. Оних који су близу једни другима. То би могло отворити Пандорину кутију односа који су се површински чинили квалитетнима. То су шавови по којима ће првенствено почети пуцати досадашњи свијет. Неки други људи ће се могуће зближити. Неки ће се отворити. Истина је да овакве ситуације могу извући најбоље и најгоре из људи. Суштина свега је да је свијет био погрешно постављен а на нама је да га реорганизујемо. И сав бунт који се ваља западним свијетом је једна од реакција на суочавање с чињеницом да се показало да они којима смо делегирали дужности да управљају планетом немају никакав план за глобалну кризу. То је стравична спознаја. Налазимо се на броду, одједном је почела олуја, а ми схватамо да нема никога за кормилом.

ГЛАС: У шта човјек данас вјерује и због чега се вриједи будити?

ТОМАШ: У једном дивном тексту мој учитељ Дује је писао сљедеће: “Ентони Квин се однекуд смије и вели “Мајстори моји, а знате ли ви зашто вам се нису остварили снови? Наравно да не знате. Е па слушајте, нису вам се остварили зато и само зато што нисте били људи на свом мјесту него сте сањали да будете на моме. Човјек на свом мјесту живи свој живот, воли своје жене, прави своју дјецу”. Због тога се треба будити, да бисмо вољели оне који су поред нас. То је најтежа и најдивнија задаћа људског бића.

ГЛАС: Да ли је ово показало слабости различитих режима и система помоћу којих свијет функционише?

ТОМАШ: Треба да се запитамо да ли је ово посљедица управо уништавања идеје друштва. Жељезна дама, највећи вампир свјетске политике с конца 20. стољећа, почетак дивљег капитализма је објавила управо максимом о непостојању друштва. Није капитализам сам по себи проблем, проблем је како је реализован. Слично је било и с покушајима да се створе социјалистичке државе. Социјализам је вољу једне скупине људи наметао као друштвени консензус. Овај капитализам је отишао дотле да у потпуности затире друштвени консензус. И, ето нас у наизглед парадоксалној ситуацији када је задатак љевице спашавање капитализма и његово преобликовање а како би он служио људима, друштву напосе а не како би људи служили њему.

ГЛАС: Сада смо још мање слободни (бар што се функционисања друштва тиче)?

ТОМАШ: У сужањству било које врсте нема слободе. А управо је она била главно обећање сустава који ју је уписао у свој код да би продуцирао искључиво њене привиде и претворио ју у нешто што се купује као било који други производ. Као да је, побогу, капитализам тај који је произвео слободу. Да се разумијемо, ње никада није било. Она може постојати тек као тежња, идеја у сталном развоју, а ми требамо створити контекст у којему ће то бити могуће. Никада више свијет не смије пристати на било каква коначна рјешења. То није људски а и познато је како је свијет изгледа под људима који намећу коначна рјешења. За људску врсту такво то не може постојати. Суштина човјека јесте његова привременост. Тако унапријед морамо бити свјесни да је и сваки систем привремен, да ће слобода у будућности имати другачије значење, да ће односи бити другачији, а ми треба да је пустимо да се развија. Дужни смо ослободити слободу. Правити планове колико се можемо протегнути у будућност а како бисмо имали што оставити у насљеђе будућим генерацијама.

Одговорност

ГЛАС: Број посјетилаца на Вашем гостовању у Бањалуци бити ограничен на 50  - како ће Вама изгледати прилагођавање на такав начин одржавања књижевне вечери?

ТОМАШ: Треба поштовати одредбе и понашати се одговорно. Мала је то жртва све ако ћемо тиме помоћи да се што прије ријешимо ове пошасти и кренемо да градимо нови свијет у којему ћемо сви бити сигурнији. И ове мјере треба видјети као тренинг глобалне одговорности коју смо занемарили. Замишљали смо да ће питање опстанка људске врсте доћи на ред тек у некој далекој незамисливој будућности али испоставило се да морамо дјеловати сада. Сви смо одговорни једни према другима и према планети која је чуду људског живота пружила дом у великом несагледивом пространству у којему не бисмо имали шансу догурати ни довде. Вријеме је да вратимо услугу Земљи. И цијелом Космосу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.