Књижевник Хорхе Луис Борхес преминуо прије 35 година: Скромни генијалац чудесног ума
Када поменемо име Хорхеа Луиса Борхеса, многи (било да о томе свједоче записи људи који су га познавали или утисак који су људи стекли док су читали његова дјела и интервјуе), рекли би да је био скромни генијалац, који је понајвише марио да свијету подари чудеса у ријечима.
Чудеса је и стварао, причама и пјесмама, писао је критику, мијешао је жанрове, био је творац латионамеричке фантастике и писац који је много утицао на токове савремене свјетске књижевности. Од његовог одласка овог јуна прошло је 35 година, а оно што је иза њега остало и данас задиркује читаоце и проучаваоце његовог дјела и вјероватно негдје инспирише неке нове, младе ауторе, како је и за живота чинио. Утицао је на Маркеса, Кортасара, Љосу и многе друге.
Борхес је рођен у Буенос Ајресу 24. августа 1899. године. Усмјеравање ка умјетности започео је у дјетињству, захваљујући великој породичној библиотеци, у којој су била дјела на енглеском и шпанском језику.
Са девет година превео је “Срећног принца” Оскара Вајлда. С породицом се преселио у Париз 1914. године. Тамо је научио француски језик, те почео да се занима за филозофију и да изучава дјела великих аутора 19. вијека. Борхес се након тога преселио у Швајцарску, а затим, 1919. године, у Шпанију, гдје почиње активније да се бави својим животним усмјерењем посвећеним умјетности - писањем.
Почео је поезијом, да би касније прешао на прозу. У том периоду вратио се у Аргентину, гдје је основао часописе “Проа” и “Призма”, а касније се опет вратио животу у Европи. Борхес је крајем педесетих година прошлог вијека потпуно ослијепио. Упркос томе, он је наставио свој рад, онако како је било могуће. Био је човјек којег је занимала метафизика и спознавање овог свијета. Његова интересовања усмјерена на науку, митологију, теологију, уз елементе фантастике и филозофска и друштвена промишљања, прожимала су сва његова дјела. Био је посвећеник умјетности, дословно, од најмлађег доба, до смрти.
“Рај сам одувијек замишљао као својеврсну библиотеку”, говорио је својевремено Борхес, а ово је вјероватно једна од најцитиранијих реченица које су забиљежене, а која је и једна од реченица које савршено описују снагу његове посвећености и љубави према писању, стварању и сталном проучавању непознатог у свијету и у самом себи.
О томе какав је Борхес био свједочи и Марио Варгас Љоса својим биљешкама о Борхесу. У књизи “Пола века с Борхесом”, дјелу најновијег датума посвећеном овом аргентинском књижевнику, које ће ускоро објавити “Лагуна”, а чији одломци су доступни на сајту ове издавачке куће, он биљежи како је Борхес био пристојан човјек, за којег се могао заклети да носи кошуљу и кравату стално, иако не излази из куће.
- Баш као његова скромност, Борхесова учтивост је више књижевно средство него врлина. У суштини, врло добро зна да је геније, мада, за скептика попут њега, тако нешто нема никаквог значаја - пише Љоса у својој књизи.
Нису га занимали записи других о њему, а своје књиге није држао на полицама поред оних које је читао. Живио је скромно, у стану, у соби која је више личила на ћелију, како Љоса биљежи.
Међу Борхесовим најпознатијим дјелима су “Историја вјечности”, “Алеф”, “Свеопшта историја бешчашћа”, “Маштарије” и друга, а вјероватно је најпознатији по краткој причи “Чекање”.
- Сећам се свог изненађења и радости кад је, пре много година, продао за годину дана тридесет седам примерака моје књиге “Историја вечности”. Желео сам лично да захвалим сваком купцу, и да им се појединачно извиним. Истина је, такође, да се тридесет седам купаца може замислити, дакле, то је тридесет седам особа са личним одликама, биографијама, адресама, брачним стањем и тако даље. Ако човеку пође за руком да прода хиљаду или две хиљаде примерака, то је, напротив, тако апстрактно као да није продао ниједну - изјавио је Борхес, како је забиљежено у одломку Љосине књиге о Борхесу, коју је провео Бранко Анђић.
О њему су, како је познато, писали многи, било да су се занимали за његову књижевност или за његову личност, а с обзиром на то да је, упркос прилично повученом начину живота, његов живот био често турбулентан и испуњен разним недаћама. Вјеровао је у хуманост и интелектуалну моћ индивидуалца. Политичаре је сматрао лажовима, јер, како је говорио, то им је и био посао. Супротстављао се комунизму, марксизму и перонизму, а тоталитарне режиме сматрао је тиранијом. Интересовао се за идеализам, а иако је писао критике, есеје, приче и преводио дјела, у позним годинама говорио је да има осјећај да је био посвећен само поезији.
- Сада, на крају мог књижевног пута, имам утисак да сам одувек неговао само један род: песништво. Само што се песништво често изражава у прози, а не у стиху. Али како сам пре десетак година изгубио вид, а ја много волим да проверавам, преправљам оно што пишем, сад сам се вратио стихованом облику песништва - његове су ријечи.
Борхес је преминуо 14. јуна 1986. године од рака јетре, а сахрањен је у Женеви.
“НОСТАЛГИЈА”
Тачно у том тренутку човек помисли:
Шта не бих дао за срећу
Да будем поред тебе на Исланду
У великом непомичном дану
И да делим садашњост
Као што се дели музика
Или укус плода.
Тачно у том тренутку
Човек је био са њом на Исланду.
“МЛАДА НОЋ”
Ноћне воде очишћења већ ме ослобађају
многих боја и многих обличја.
У врту птице и звезде већ славе жељени
повратак древних начела сна и таме.
Већ је запечатила тама огледала
што понављају привид ствари.
Гете је лепо рекао: Блиско се удаљава.
Те три речи сажимају сутон.
У врту руже престају бити руже
- желе да буду Ружа.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
