“Књига о Андрићу” у новом руху
БАЊАЛУКА - “Књига о Андрићу” Бранка Милановића објављена је у издању Друштва чланова Матице српске у Републици Српској, а ово ново издање приредио је Душко Певуља.
- У свом приступу проучавању књижевности Бранко Милановић није био склон једностраном привилеговању било које појединачне методе, школе или оријентације. Суштина његовог научноистраживачког концепта најпрецизније би се могла означити синтагмом читање поетика. Употребљаван још од античких времена, термин поетика један је од најмногозначнијих у појмовном регистру науке о књижевности - каже Душко Певуља.
Он подсјећа да четири српска писца - Светозар Ћоровић, Алекса Шантић, Петар Кочић и Иво Андрић - имају посебан статус у Милановићевом стваралачком опусу.
- Као тумач књижевности најтрајније и најинтензивније је био везан за дјело Иве Андрића. Милановић је први пут писао о Андрићу 1960. године, када је у бањалучким “Путевима” приказао његову збирку приповједака “Лица”; посљедњи текст о Андрићу, под насловом “Одјеци рата у хроникама Андрићевим”, објавио је у листу “Глас српски” 1995. године. Бранко Милановић је 1962. у Загребу одбранио докторску дисертацију под насловом “Андрићева есејистика и његово књижевно дјело” и тако постао један од првих југословенских тумача књижевности који је за предмет своје докторске радње узео дјело великог писца. То га у богатој историји рецепције Андрићевог опуса сврстава на посебно мјесто - истиче Певуља.
Наводи да “Милановић у својим испитивањима Андрићевог дјела освјетљава ону непрекинуту нит која веже његове стваралачке почетке, прве критичке написе и пјесничке покушаје, са каснијим приповједачким, романсијерским и есејистичким остварењима, у којима овај писац достиже своје умјетничке врхунце”.
- Иако важни за сјенчење Андрићевог умјетничког лика, пјеснички почеци и рани критички написи остајали су изван видокруга истраживача Андрићевог дјела, који су их занемаривали и онда када су их помињали. Милановић је први Андрићев тумач који је кругу ових текстова посветио знатну пажњу и указао на њихов значај за сагледавање његовог стваралачког формирања - наглашава Певуља.
Милановићеви текстови о Андрићу, додаје, писани су студиозно, аналитичким и стилским дискурсом највишег научног ранга.
- При томе, одличан познавалац Андрићевог дјела, он је на првом мјесту био његов страствени читалац, па тек онда поуздан тумач, који своје читалачке утиске није подређивао унапријед изграђеним теоријским конструкцијама. Он је, уосталом, на исти начин писао и друге своје важне радове, такође углавном посвећене великим мајсторима умјетности ријечи. “Књигу о Андрићу” Бранка Милановића предајемо читаоцима са увјерењем да представља изузетан допринос богатој историји читања једног од најзначајнијих опуса српске књижевности - каже Певуља.
Пишчев однос према рату
- Иво Андрић је припадао оном нараштају југословенских и европских стваралаца који су након трауматичних ратних искустава гласно постављали питања о томе какав субјективни однос успоставити према минулим погибељним догађајима. Не треба заборавити да је Андрић, одмах по избијању Првог свјетског рата, био ухапшен и наредне три ратне године провео или у затвору или у изгнанству - подсјећа Душко Певуља.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
