Књига “Лањски снегови” Моме Капора у новом руху: Носталгични поглед на свијет који нестаје

Илијана Божић
Књига “Лањски снегови” Моме Капора у новом руху: Носталгични поглед на свијет који нестаје

БАЊАЛУКА - Књига “Лањски снегови” Моме Капора која је објављена давне 1977. године, а која доноси неке од најљепших прича овог српског књижевника, излази у новом руху, а од понедјељка читаоци ће моћи да је пронађу у књижарама.

Љубитељи доброг штива имаће прилику да уживају у причама врсног приповједача Моме Капора захваљујући Издавачкој кући “Лагуна”.

Књига је подијељена у поглавља “Познавање природе и друштва” и “Записи професионалног шетача”.

Из “Лагуне” су саопштили да “Лањски снегови” потврђују Мому Капора као сјајног приповједача урбане оријентације.

- Са мало носталгије и ироније, али и с пуно топлине писац нас уводи у један свет који полако нестаје. Ова књига садржи приче које Капора, без сумње, сврставају у ред аутора чије време никада не пролази - навели су из “Лагуне.

Књига доноси и предговор који је написала Ана Капор, књижевникова кћерка која је сликарка. Она је заједно са сестром Јеленом Капор основала Фонд “Момо Капор” 2010. године. Предговор је почела познатом реченицом “Година је све више - пријатеља све мање”.

- Када  смо  моја  сестра  Јелена  и  ја  биле  мале, тата  нам  је  пред  спавање  причао  приче.  У њима није било принчева  и  принцеза,  вештица, зачараних замкова нити злих маћеха. С нестрпљењем смо очекивале овај вечерњи ритуал, као тренутак породичног окупљања који никада нисмо пропуштали. Те приче су биле кратке, да би нам држале пажњу, духовите, али не сувише да се не бисмо разбудиле, говориле су о местима која смо познавале, али из неког сасвим другачијег угла, новог за нас. Једном речју, личиле су на “Лањске снегове”- написала је Ана Капор у предговору.

Додала је да можда због тога воли ову књигу која је више од било које друге подсјећа на оца и на вријеме које су провели заједно.

- Многи од људи који се помињу у овим редовима више нису са нама, али их ја и даље виђам док лутам улицама градова у којима су живели. Сваки пут када у Риму прођем поред неког од “мадонара” који кредама осликава плочнике сетим се приче “Ецце Хомо”и застанем за тренутак. У Дубровнику, на Страдуну, увек скочим на “луди камен”, у Београду док шетам Кнез Михаиловом улицом, сетим се “Зачараног излога”, а аутостопери ме врате у време наших давних летовања па их због тога радо примим у ауто и повезем део пута. Лакше прихватим губитак блиских људи уз причу “Пријатељи”, а “Смог”ми донесе и мирис родног града када га се ужелим далеко од куће - навела је Ана Капор.

Записала је да у томе и јесте љепота ове књиге, а и тајна умјетности.

Мајка

Када су Нијемци 13. априла бомбардовали Сарајево погодили су зграду испод Требевића у којој су се крили мајка и њен четворогодишњи син Момо Капор. У срушеној кући сви су били мртви, а Момина мајка је својим тијелом спасила сина. Дјечак се извукао из рушевина, а онда га је нашао неки Рус емигрант и повео га у свој стан. Тако је почео живот Моме Капора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана