Како је велики Бранко Ћопић писао за "Глас" и овјековјечио преломне историјске тренутке

А тамо на крају пута, у замагљеној ријечној долини, слутили су чађаво гвоздено чудовиште коме они, говори ти шта хоћеш, ипак нису дорасли".

Ово су ријечи великог Бранка Ћопића, из његовог романа "Глуви барут", објављеног 1957. године, а које су само неки од редова његовог надахнутог писања о борбама, народу и његовим ранама, о страху и нади. Ћопић је био писац уз чије ријечи и писање су генерације одрастале, а његове књиге мјеста на којима смо откривали различите свјетове у различитим животним добима, а сви свјетови као мале вјечности које стоје у књигама на полицама око нас. Књиге и јесу нека врста мале вјечности, оно што остаје кад писци напусте овоземаљски свијет, а све што су писали, читамо, покушавајући да докучимо њихове мисли, идеје и њихово виђење свијета.

Сјећајући се Ћопића, душе нашег малог свијета, након осамдесет година присјећамо се и његових текстова које је, као члан редакције наших новина, писао за "Глас" у ратном периоду, сјећамо се силине борби, важности и снаге ријечи и остављања писаног трага.

Његов први текст објављен је у трећем броју "Гласа", од 14. августа 1943. године и ријеч је, у ствари, о тексту скројеном попут приче, насловљеног са "На жетви побједе", у којем описује спуштање чете дрварске омладине под Грмечом и читав тај сусрет омладине са пшеницом и са самом жетвом.

"Весело се шире очи пред златним пољима пшенице и сребрнкастим њивама ражи и зоби, поглед опијено тоне у мору кукуруза" пише Ћопић у том надахнутом тексту, подсјећајући на Илиндан и прославу двогодишњице устанка.

- И полетна младост почиње да осјећа да је она учесник у једној великој жетви, у једној величанственој и крвавој жетви Побједе, братски блиска оној омладини која на Истоку ломи оклопљене дивизије фашиста - пише Ћопић.

Једнако надахнуто наставља у пјесми "Разговор са четом", објављеној у четвртом броју "Гласа" из 30. августа 1943. године.

- Дружина даље путује, ишчезе чета у гори. Над гробом бреза шумори, бијела дјева танана, шапуће бреза драгана, огњене сања сватове и барјактара. Побједу, развио зору румену - стихови су ове пјесме, а  Ћопићево писање настављено је текстом "Слобода буди градове", причом објављеној у шестом броју "Гласа" од 16. септембра 1943. године, те текстом "Сански Мост је наш" објављеном 25. октобра 1943. године.

Један од можда најсликовитијих и најобимнијих Ћопићевих записа је "Битка на Бањој Луци", објављен у 14. броју "Гласа" од 15. јануара 1944. године, гдје он детаљно описује ратно стање, борбе, смрти и трагедије, остављајући на крају ипак трачак наде и танане ведрине.

- Враћају се наши борци у брда, док иза њих остају задимљена, разлупана и пуна страве окупаторска и издајничка упоришта и логе. Одступили смо, али зликовци стријепе и осјећају да ћемо се ми опет вратити неумољиви страшни и моћни као судњи час од кога се нигдје не може сакрити. Остао је за нас и народ Бање Луке. Тужан је, али и он зна да ћемо се ми опет вратити. Вратићемо им се ведри и драги као прољеће - пише Ћопић, у тексту који је у ствари осврт на нападе на Бањалуку и Босанску Градишку, Приједор и Нови.

"Трећа ратна сјетва" је запис објављен 1. маја 1944. године, која је једна прича баш о сјетви, уз помен појединих људи, њихових ријечи и мисли у том периоду. Народ, као народ, увијек се борио и радио, и кад су времена била најцрња, а овакви записи су као мали подсјетници на његову велику снагу.

- Сије се већ треће ратно жито по њивама које су често пута ишаране рововима и рупама од бомби и граната. Народ, и напаћен и проријеђен, жилаво се упиње заједно са посљедњим дјететом, посљедњом кравом и посљедњим комадом гвожђа, не да својој земљи да остане пуста ни да војска буде гладна. Непобједиви и челични народ - херој који је са своје двије празне, осветнички стегнуте шаке створио и одржао све - од брначина (дрљачина) клина и засијане њиве до силне народне армије - записао је он.

"Сјећаш ли се?" назив је текста од 2. августа 1944. године, гдје се сјећа првог Илиндана, те четврте по реду ратне године, од дана првих борби, гдје се обраћа команданту, говорећи како се народ нада скоријој слободи и види побједу. Прво се обраћа предсједнику општинског одбора па ковачу, подсјећајући их све на почетак борби.

- Сјећаш ли се првог топа који ти је експлодирао и онога бензинског бурета, напуњена динамитом, које смо низбрдо отиснули на усташке ровове? Ти се сјећаш свега и срећно се смијешиш јер данас твоја велика радионица поправља топове, бацаче, митраљезе и пушке и демонтира неексплодиране швапске бомбе - записао је.

Ћопић се ту обраћа омладинцима, женама, сељацима, комшијама и саборцима и на самом крају малим пионирима.

- Мали мој пиониру, будући градитељу новог живота, сјећаш ли се како си првих илињских ноћи дрхтурио сакривен у кукурузу или негдје у шуми и плакао од језе пред неразумљивим страхотама. Данас ти слободно маршираш кроза село са својом пионирском четом, сијечеш по ноћи непријатељске телеграфске стубове и срећан си, кад са лончићем јагода или неким другим поклоном можеш понудити рањена борца. Сјећате ли се сви ви и млади и стари, првих почетака наше славе и наших побједа, првих бура у којима се стварао и челичио нови човјек? Сјетите се свега, јер то ће вас испунити новом снагом вјером и поносом, бићете срећни што сте у свему томе учествовали и што сте синови овог славног и јуначког народа који се из крви и пепела успео до звијезда - забиљежио је Ћопић.

У "Гласу" је 20. августа 1944. године објављен и његов текст "На опроштају са дрварском ратном бригадом",  гдје пише " Свакога од нас веже срце за родни крај, па макар он био само камен, спржена трава и горки хељдин и зобени хљеб".

- Стасите и отресите омладинке из Дрварске радне бригаде спремиле су своје торбице, метнуле у њих преобуку, окраћалу, дотрајалу и често искрпљену, понијеле и понеку јабуку и теку с пјесмама о Титу и са одлука са 2. Засједања ЗАВНОБиХ-а и кренуле на жетву у Подгрмеч. Оставила је Дара своју сиромашну Прекају и своје камените Мрђе, гдје је сваки комад хљеба скупа као крв и зној, кренула је омладинска десетина из Црног Врха, гдје се све  доскора шепурила варварска четничка брада (и та иста десетина у граду под Грмечом проглашена је за ударну) - сликовито пише Ћопић.

Сликовита је и једна прича, која је изашла много касније, а то је "Битка на Козари", 27. јула 1945. године. Ова прича говори о дјечаку Марку, који се, у доба рата у стварности, у својој соби игра рата, приказујући присутан страх и мрак чак и у игри, онај мрак који је окруживао све тада. Ипак, Ћопић свуда оставља трунчице свјетлости, па тако и овдје, у овој причи о дјечијем уму који појми рат, и који осјећа страх, на крају оставља свјетлост.

- Код јаме за креч гугутала је и ширила лепезасти реп једна пиргава раздрагана грлица. Вјетар је наносио млак меден мирис процвјетале липе. Иза ниска љескара зациликало је звонце и брижно се јањила овца отегнуто блејећи, а малишан се сјетио свијетлог и немирног стада јагањаца и свог друга чобанина Перише који се сад враћа с појила, па се срећно насмијешио заборављајући осамљени гроб Козарчана сакривен у невену - завршава Ћопић причу.

Оно што је такође занимљиво, био је и један текст "Устанак на Крајини", гдје је направљен осврт на Ћопићеве борбе у устанку с народом, објављен 27. јула 1946. године, гдје је записано "Од првог дана устанка на Крајини заједно са народом, са пушком у руци борио се и млади књижевник Бранко Ћопић. Он је једна од омиљених личности нашег крајишког устанка, нарочито код омладине". Тако и јесте било, тако дијелом и јесте данас. Ћопића памтимо и волимо, а требало би чешће да оно што је писао читамо, јер тако га највише чувамо.

"Године под мјесечином"

Прије неколико деценија, у празничном, новогодишњем броју "Гласа" објављен је текст Исмета Бекрића, гдје је он направио један краћи осврт на Ћопићево писање у "Гласу", подсјетивши на текстове, али и на дјела која је касније Ћопић објављивао у издању "Гласа". Како подсјећа Бекрић, уз своје присјећање на Ћопића, у "Гласу" је 1984. објављена књига Миљка Шиндића "Књижевна крајина", гдје се он осврће на Ћопићево стварање, док је нешто раније, 1981. године "Глас" објавио "Пјесме партизанске". У поменутој књизи сабране су Ћопићеве ратне пјесме.

- Ћопићево дјело ће тако давати печат "Гласовој" издавачкој дјелатности. То је повезаност кроз револуционарни и духовни континуитет, јер је Ћопићева ријеч у коријену "Гласове" ријечи - записао је он у "Гласу" објављеном као издање за 31. децембар 1984. године и 1. и 2. јануар 1985. године.

"Пјесма мртвих пролетера"

У нашем крају жита класају, рукама нашим сијана,

жетва нас чека и пјесма дјевојачка,

вечерња, сјетна, тијана,

а ми смо пали, друже,

пало је жито, младо, зелено, прољетна жетва рана,

маглене туге, уз шапат кише, над мртвом пјесмом круже.

 

Мртве су руке и мртве пушке,

у Смрти се постројавамо,

друг је до друга свога;

а њих је било… а њих је било –

десет на једнога.

 

Десет на једног у кишној ноћи, а ми смо уморни били,

били смо гладни и мокри, на једног – десет звијери.

Један на десет, један на десет! О, зар се и то може?

Да – ми смо пролетери!

 

Кад смо од кућа кренули, сузе нас многе прате

и родне горе брижно суморе:

О, да л ће да се врате?

Чекају старице мајке, капљу бесане ноћи,

и поглед низ друм стражари:

гласник ће можда доћи.

 

Доћи ће нова младост, донијети нове дане

и наставиће наше пјесме недопјеване,

у живој ватри исковане.

О, те смо пјесме почели ми, кроз њих зборимо из даљина,

познаће у њима сестра брата, дјевојка драгог,

а тужна мати сина.

 

И дан ће славе доћи, побједа биће наша,

нестаће дивљих звијери,

с четама Слободе маршираће тада

и мртви пролетери.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.