Јовица Тишма за “Глас”: Учећи нашу дјецу, оплемењујемо себе

Можда би неко рекао да је поједине писце и њихове књиге време прегазило, мада ја не верујем да је тако нити да се то може десити јер је добра књига заувек добра,  али су и те књиге и ти писци у свом времену били значајни. Добар читалац уме да путује кроз време.

Рекао је ово за “Глас Српске”, књижевник и публициста Јовица Тишма, коментаришући признање награде “Невен” за књигу “Био једном један страх”, која је од изласка за “Лагуну” имала позитивне реакције како струке, тако и оних којима је намијењена.

- Неки “Невенови” лауреати можда данас нису популарни, али јесу и те како важни, јер сведоче како наша књижевност за децу расте. Зато никога не можемо, нити смемо изоставити. Данашња популарност не гарантује сутрашњу мудрост. Због тога ми је жао што су неки писци изостављени из школске лектире. Оправдање је... тачније - објашњење је, (они који избаце Десанку Максимовић не траже оправдање, мада и објашњење невољно дају), објашњење је да их деца можда неће разумети па научимо их да разумеју - рекао је Тишма.

ГЛАС: Књига обухвата 14 шашавих прича, али тема страха није толико шашава, дијелимо је сви, неко у мањој мјери, неко нажалост у већој. Али како побиједити страх?

ТИШМА: Као што је то учинио мали Влада - намажите га на хлеб и поједите! Иако мислимо да је страшан, страх је, заправо, велика кукавица. Стално се крије у мраку, по буџацима, на најневероватнијим местима која не познајемо. Ја сам се, на пример, донедавно страшно плашио зубара. За разлику од мене, мој страх је обожавао оно зујање бушилице моје зубарке. Још пред вратима ординације почне да се радује, као да идемо на журку. Ја дрхтим, а он се разбашкарио у костима и ужива. Наравно, тад се окренем и побегнем главом без обзира. И једном одлучим! Уђем у ординацију, бушилица зазуји, страх поче да јурца по мојим грудима и тек што сам зажмурио решен да овај пут све истрпим - готово! О, како сам био срећан! Охо-хо, како је мој страх био разочаран! Када сам излазио из ординације одмах је скочио на једну девојчицу решен да њу гњави. Међутим, она га је само отресла са хаљинице и утрчала у ординацију. Страх је, наравно, истог трена шмугнуо у први мрак јер су, рекох то, страхови велике кукавице, бесан и на мене и на девојчицу која га је онако искулирала, а у ствари није знао да је зубарка њена мама, зашто би се маме плашила? Ето, тако сам ја победио један свој страх.

ГЛАС: Пишете за дјецу, али пишете и за одрасле који нису заборавили на дијете у себи. Шта ми одрасли можемо научити од дјечјег приступа књижевности и култури уопште?

ТИШМА: Само од деце не можемо ништа да научимо. Увек учимо од онога ко има више знања и искуства од нас. А све што деца тек уче, сазнају и доживљавају, ми смо већ доживели. Због тога ми учимо децу. Осим ако пре тога не заборавимо све то што смо научили и доживели, а многим људима се управо то деси. Зато када нечему учимо децу ми се, заправо, поново сећамо, преслишавамо се као када смо ишли у школу и утврђујемо стечено знање или га новим сазнањима и искуствима ширимо и оплемењујемо. Због тога и данас волим да прочитам неке књиге које сам читао када сам био дете. На пример, “Орлови рано лете” читао сам дванаест пута, увек са неким новим ужитком, са неким новим Стрицем или неком новом Луњом које сам у међувремену срео или упознао. И то није једина књига којој сам се враћао, тако то ми деца радимо, а за одрасле не знам.

ГЛАС: Углавном пишете за најмлађе, али кад се нађете на терену литературе за одрасле имате такође један специфичан штих, поетски дубоко у рокенролу. Колико вас је рад у групи “ОПС” обликовао као аутора на оба нивоа књижевног рада?

ТИШМА: Као и писање за децу и за добар рокенрол потребна је машта. Бода (Нинковић) и ја смо групу “ОПС” направили пре скоро пола века када је код нас рокенрол био редак као скупа медицина, а можете мислити како је било у малој вароши какво је Смедерево. Нама је тада један дан трајао два дана, толико је време споро пролазило, а новости дуго путовале. Зато смо ми морали да измислимо наш рокенрол. Текстови, које углавном ја пишем, временом су еволуирали, постали су зрелији у складу са годинама, али је енергија остала непромењено узбудљива. Рокенрол смо пригрлили као слободу и због тога не морамо да правимо компромисе. Уживамо, а ко хоће може с нама. Тога се држим и када пишем. Не правим компромисе, не пишем због награда иако им се радујем, а када објавим књигу немам времена да јој се предуго радујем јер ме оне ненаписане већ опомињу да се посветим њима. Повремено ослушнем да сазнам чита ли ко то и ако сам донео малчице радости, задовољан сам. Чист рокенрол!

ГЛАС: Осим књижевног, новинарског и музичког рада били сте и уредник бројних часописа за дјецу. Гледано из тог искуства, колико данас обраћамо пажњу на нашу дјецу, како системски тако приватно?

ТИШМА: Ух! Мислим да данас обраћамо превише пажње на нашу децу. На погрешан начин. Толико их грлимо, тискамо уз себе, да постоји опасност да их угушимо. Када падну, трчимо да их подигнемо. Непримереним родитељем се сматра онај који пусти дете да само устане, а заборављамо или никада нисмо ни научили, да је свако самостално устајање сигуран корак ка одрастању. И мислимо да је то љубав, тако нам медији говоре - а данас углавном медији говоре, а ми слушамо. Када сам чуо израз хиперактивно дете био сам збуњен. Зар нису сва деца хиперактивна јер са одрастањем сваки је тренутак ново искуство и сазнање које им открива нова искуства и сазнања. Данас се све око нас дешава пребрзо. Имам утисак да дете данас само у једном дану добије онолико информација колико сам ја у њиховим годинама добијао за годину дана. Дете у том емотивном и интелектуалном стадијуму нема довољно простора да све те информације прихвати и разуме, већ их некритички прихвата или одбацује. Сећам се, моји родитељи, брат и ја, волели смо понекад да се загонетамо. Полежемо увече, угасимо светло и постављамо загонетке једни другима. Мама и тата се, наравно, праве да неку не умеју да реше како би нам придодали још мало радости... Те наше играрије су се ретко дешавале па су ми због тога и драгоцене. Таква пажња је данас деци потребна. Мислим да се у мојим причама и песмама налазе и неки од тих давних снова који су изронили из подсвести.

ГЛАС: Посебна ставка у Вашем умјетничком раду припада Путујућем позоришту “Дечја Земља”. Како је дошло до идеје стварања овог позоришта и како оно функционише свих ових година?

ТИШМА: Држава, нажалост, не познаје институцију путујућег позоришта, а позориште “Дечја Земља” је то. Бода и ја смо другарство започели у смедеревском аматерском позоришту, обојица смо желели да упишемо глуму,  он је успео, ја нисам, али сам и даље остао везан за позориште. Позориште може бити на сваком месту уколико имате једног глумца и једног гледаоца. Ако нас је више, онда је и радовања више. Зато смо смислили “Дечју Земљу” и са њом обилазили домове за децу без родитељског старања, на лицу места са том децом измишљали представу и увече је изводили пред њиховим другарима. Пели смо се на Чемерник да за двоје последњих ђака у сеоској школи играмо представу. Играли смо се са аутистичном децом, са децом оболелом од церебралне парализе, са слепом и слабовидом, са глувом и наглувом децом... И свако дружење доносило нам је ново искуство, ново сазнање, ново радовање. Надам се да смо узвратили на исти начин. Последњих тринаест година “Дечја Земља” ми је основна делатност од које живим. За два месеца ћу, по сили закона, морати да одем у пензију, али само кобајаги. Не пада ми на памет да престанем да се играм. Када се то деси, знаћу да је крај.

Бодо

ГЛАС: Из рокенрола је изашла и биографија “Бода - Слушај, сине, ове велике речи”, о човјеку који нас је све задужио својим талентом, а вас лично својим пријатељством. Колико је ту тешко било занемарити субјективан став и бити објективан биограф?

ТИШМА: То је било најтеже. Пишући хватао сам себе у непристојној ситуацији да уместо о Боди - причам о себи, а опет, добар део његове биографије испреплетен је и са мојом, понегде увезан и у чвор па је највећа мука била да се то размрси и развеже. Материјал сам прикупљао тако што смо се налазили, разговарали, присећали се, требили успомене из година друговања, а онда дође време да то и запишем реченицом која почиње: “И онда ја кажем Јоци...” Или: “А Јоца узме и...” Себе описујем у трећем лицу као да сам естрадна звезда. Или политичар. Шизофрено. Али је исто толико било и забавно јер да није било књиге ко зна када бисмо претресли те године и прикупили успомене, јер успомене су важне. У старости, којој се неминовно приближавамо и Бода и ја, све више жудите за топлотом. Зато су успомене важне.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.