Јелена Ленголд, књижевница, за “Глас Српске”: Живимо сумрак цивилизованог свијета

Овако је разговор за “Глас Српске” започела књижевница Јелена Ленголд, говорећи о трагању човјековом, попут оног за којим писац, главни лик њеног новог романа “Лаконоги дан” трага.

- Књижевна стварност има законитости које се разликују од наших живота. Књижевна стварност је на неки начин пренаглашена - све. Сви трагамо за нечим, само што у обичном животу ретко имамо времена да се бавимо собом онако и онолико колико то чине књижевни јунаци. Они поседују луксуз да другог посла осим интроспекције обично и немају - додаје она.

ГЛАС: Одлазак из родног мјеста у друга мјеста широм свијета увијек доноси промјене. То је само једна врста бијега. Зашто је бијег лакши од суочавања и трагања за рјешењем тамо гдје је коријен проблема?

ЛЕНГОЛД: Мој јунак одлази, бежи из сопственог живота као врло млад човек, онда када је то вероватно и најкорисније. Он то чини у тренутку свог живота када заиста није у стању да се суочи са стварношћу. То није ствар његовог избора, већ нужности. Да би се човек суочавао са самим собом за почетак је потребна зрелост, а Исидор, јунак мог романа, ту зрелост полако је стицао током трајања ове књиге.

ГЛАС: Да ли је већина живота данас нека врста бијега, односно, да ли су појединци окренути ескапизму на различите начине, јер је то можда линија мањег отпора? Шта су добре и лоше стране у свему томе?

ЛЕНГОЛД: Ако хоћемо да ствари посматрамо заиста филозофски могли бисмо да кажемо да је свачији живот бег. Ако ништа друго, бег од свести о сопственој смртности, бег од бесмисла. Почев од тог основног бега све друго је више-мање такође бег. Добро је што човек у себи поседује тај механизам, да се завара и да пронађе смисао чак и тамо где је јасно да је тај смисао веома фрагилан и привремен. Људи који ову способност немају у великом су проблему, преосетљиви су и најчешће депресивни. Да бисте проживели живот иоле разумно морате умети себе да заварате и обманете, скоро свакога дана помало. Иначе сте пропали.

ГЛАС: Када је ријеч о преокретима, превратима у животу и самоспознаји колико бисмо могли да промијенимо свијет кад бисмо као индивидуе престали да бјежимо сами од себе?

ЛЕНГОЛД: Сада већ говоримо о нечем другом што са књижевношћу нема много везе. Ја сам писац, нисам мотивациони говорник, нити имам такве амбиције. Задатак књижевности није да вам пружа наду, да од вас чини боље људе, људе који ће лепше живети. Нити је задатак књижевности да прави некакав бољи свет. Све што књига може јесте то да вам пружи неколико дана заборава. Скоро као летња авантура. Колико таква авантура има способност да поправи ваш живот, толико способности има и књига да поправи свет.

ГЛАС: Какве вриједности су испливале у овом суноврату од демократског друштва и како у вртлогу свега не упасти у потпуно безнађе?

ЛЕНГОЛД: Немам осећај да живимо у демократском друштву, напротив. Живимо у ауторитарном друштву које је неправедно према својим грађанима. Питање како не упасти у безнађе чини ми се излишно, јер ми смо одавно у том безнађу. Да нисмо, не би ни било овог питања. Некад смо имали слабашну наду да је у другим деловима света боље, да ће нешто од тога можда прећи и на нас, али последњих неколико година су нас сурово отрезниле. Схватили смо да се пошаст безнађа простире шире него што смо били свесни. Куда то иде, хоће ли се у неком тренутку зауставити или ће се све урушити заиста не знам.

ГЛАС: Да ли живимо у једном од најмрачнијих периода човјечанства и гдје наћи свјетлост? Гдје су наши лаконоги дани?

ЛЕНГОЛД: Не бих претеривала и рекла да живимо у најмрачнијем периоду човечанства. Било је и горих периода. Бивало је и страшније и суровије. Тачно је да живимо сумрак нашег цивилизованог света, који је изграђен од деветнаестог века до данашњих дана. Све за шта су се претходне генерације избориле, ми се систематски трудимо да урушимо. Сведоци смо нарастања великих мржњи, подела и озбиљних покушаја да се ограниче, па и укину стечена људска права. Мој је осећај да цивилизација тренутно чини корак уназад, упркос великом, неслућеном техничком и научном напретку. То је занимљив, али и болан парадокс.

ГЛАС: Промјене у људима и у свијету су неизбјежне. Некад су тихе, некад громогласне. Ка каквим промјенама мислите да идемо?

ЛЕНГОЛД: Мислим да идемо ка људској усамљености и ка нарастању разних страхова. Деценијама смо се ослобађали од страхова и ево сада страхови поново долазе. Изгледа да човеку још није дозвољено да дигне главу и буде неустрашив. Потребно је да будемо тихи, дисциплиновани конзументи и да не запиткујемо превише. Такав грађанин је потребан модерним администрацијама. Образован, продуховљен човек каквом смо некада тежили испоставио се као опасност по сваки режим на овом свету.

ГЛАС: Да ли људи уопште желе промјене или је уљуљаност у већ познато најчешће први избор?

ЛЕНГОЛД: Људи се углавном плаше промена. Постоји свуда у свету, у различитим верзијама, она узречица да је бољи ђаво кога већ познајемо од оног који нам је непознат. Већина људи тако проведе своје животе, држећи се чврсто за невоље које познаје.

ГЛАС: Какав траг на умјетност остављају или су већ оставила дешавања у свијету у претходне двије године?

ЛЕНГОЛД: То је нешто што ћемо схватити кад време пандемије прође. Још смо у том процесу, још смо затворени у  микросветове. Уметност је чудна појава, може се испоставити да ће управо њој ова бесконачна усамљеност годити, никад се не зна.

Читање

ГЛАС: И за крај, када је ријеч о умјетности и овом тренутку - шта тренутно читате, слушате, гледате, а да бисте могли да препоручите нашим читаоцима?

ЛЕНГОЛД: Ових дана читам Џонатана Френзена, некако сам до сада пропустила да се упознам с његовим делом. И морам рећи да сам потпуно одушевљења његовом способношћу да вас, до најситнијих детаља, уведе у животе својих ликова. Френзен је стрпљив аутор, великог замаха зато и пише те опширне књиге, јер тамо где би већина писаца сматрала да је посао већ обављен, Френзен тек почиње.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.