Ивана Нешић, књижевница, за “Глас Српске”: Умјетност припада и дјеци и одраслима

Рекла је ово за “Глас Српске” књижевница Ивана Нешић, објашњавајући шта се промијенило у протеклих девет година у свијету њеног јунака дјечака Мике, од изласка њеног хваљеног првенца “Зеленбабини дарови”, до новог романа “Новчић судбине”, који је недавно објављен.

- “Новчић судбине” доноси Микин покушај да схвати да ли нам је судбина заиста унапред записана или све зависи од наше воље и труда. Поново ће се сусрести са својим старим пријатељима, откриће нове светове и чудесна бића, а у све је умешано и мало пољопривреде - рекла је књижевница.

ГЛАС: Колико сте се као писац промијенила у односу на особу од прије девет година и како сада прилазите писању, са појачаним опрезом, с обзиром на већу одговорност након успјеха или много сигурније?

НЕШИЋ: Парадоксално - обоје помало. Сад сам се уверила да у мени постоји капацитет да то што напишем некога заиста и дотакне и да се људима допадне. А струге стране, увек је присутно оно “шта ако?” Шта ако нова књига не буде добра као претходне? Шта ако не погодим глас претходних књига, прошло је пуно времена? А шта ако буде превише слична? Шта ако све то више никога не занима? И тако, нешто те гура унапред, нешто вуче уназад па на крају количина сумњи и радости испадне иста као раније.

ГЛАС: Трилогије су ауторима увијек драге као нека врста завршене и заокружене путање одређене приче, али комплетирање три књиге често значи и опроштај од јунака и почетка неког новог циклуса.

НЕШИЋ: “Зеленбабини дарови” су осмишљени и написани као самостални роман и тако се могу читати. Међутим, након што сам га завршила било ми је жао да се опростим од Мике и његовог света. Тако сам се осећала и након другог дела “Тајне немуштог језика”. Али када сам завршила рад на “Новчићу судбине”, осетила сам као да су ликови коначно пронашли своје место у свету. Нећу рећи да су одрасли, јер нису, али су постигли мир и разумевање себе. Тако је ова књига сама од себе заокружила причу о Мики и читаоци ће осетити како нису ускраћени за нове делове.

ГЛАС: Јунаци Ваших књига, без обзира на уплитање фантастике, описани су као стварне особе, од крви и меса, са емоцијама и ставовима, за разлику од неких других ликова и књига, који дјецу третирају прилично потцјењивачки, фокусирајући се на њих само као на потенцијалног купца, а не читаоца.

НЕШИЋ: Често чујемо да су деца “будући читаоци” и да је задатак дечје књижевности да их “припреми и уведе у свет књижевности”. То не може бити даље од истине и баш се наљутим када чујем тако нешто. Верујем да ће се многи одрасли читаоци са сетом присетити с коликом су радошћу и концентрацијом читали као мали и колико су им те књиге тада значиле. Млађи читаоци се лакше поистовете и отвореније прихватају књижевне ликове као нешто своје. Не могу ни да замислим како је неко толико заборавио малог себе па може да потцењује најмлађу публику.

ГЛАС: Откуд Ви као историчарка умјетности да се упустите у свијет дјечије књижевности, који као књижевни жанр носи специфичну одговорност и поставља велик изазов пред ствараоца? Шта је била иницијална каписла за ту одлуку, љубав према читању или митологији Балкана или нешто треће?

НЕШИЋ: Није то била свесна одлука. Једноставно сам написала ону причу коју сам у том тренутку могла да напишем, а онда се испоставило да је у питању дечја прича. Али можда баш зато често чујем да су родитељи бацили поглед на књигу и онда је прочитали целу. Не знам ко је рекао оно да дечја књижевност отвара иста врата као и књижевност за одрасле, само да је квака постављена ниже, али се слажем са тиме. Није дечја књижевност одвојена од целокупне књижевности, само њен подскуп. У њој леже многа блага која би и одрасли могли да пронађу, само ако пожеле.

ГЛАС: Уз дужно поштовање ранијим издањима и труду свих актера укључених у стварање, нова издања све три књиге за “Креативни центар” и сарадња са Бобом Живковићем дали су нову димензију њиховом изгледу, али и читању.

НЕШИЋ: Тако је. Бобово виђење Мике и другара осветљава једну димензију хумора и топлине који су присутни у књигама. Илустрације Тихомира Челановића су фокусиране на мистерију и авантуру, којима књиге такође обилују. Не може једно без другог. Сад ми се чини да и визуелно имамо комплетнију слику, што је сјајно.

ГЛАС: Гдје видите данас дјечију књижевност на српском језику? Из угла читалаца дјелује да се ситуација полако мијења. Осим Вас ствара још неколико читаних аутора, дешавају се и прве екранизације, скоро сви значајнији издавачи имају дјечије едиције унутар који прилику добијају и домаћи ствараоци, “Зеленбабини” дарови” су ушли у лектиру.

НЕШИЋ: И не само “Зеленбабини дарови”. Лектира је освежена и осавремењена и радујем се због тога. Нажалост, осим тога се не може говорити о неким скоковима у положају дечје књижевности. С друге стране, толико је појединаца, од аутора који не одустају, преко наставника, библиотекара који раде с толико љубави и преданости да књиге налазе свој пут. Тим појединцима сам, а мислим да је у реду да говорим и у име својих колега, дакле тим појединцима смо веома захвални.

ГЛАС: Шта је Вас обликовало као читаоца и утицало на Вас као писца, тј. гдје видите књижевне утицаје који су помогли да изградите властити стваралачки стил?

НЕШИЋ: Постоје утицаји које могу да препознам и радо признајем попут Иване Брлић Мажуранић, Терија Прачета и народне књижевности. Постоје и утицаји којих постанем свесна тек кад ми неко укаже на сличности, а кад размислим схватим да нису мање битни. А немам проблем с тим. Оригиналност је супер, али потпуна оригиналност је немогућа, сви ми стојимо на раменима дивова.

ГЛАС: Једно од Ваших дјела “Мисија музеј”, претпостављамо, нека је врста дуга Вашем научном звању, али истовремено јако забавна књига. Колико је било тешко помирити са једне стране дијете фасцинирано музејом и историчарку умјетности са друге стране?

НЕШИЋ: Нимало тешко! Реч “забава” је мало проказана кад је уметност у питању, а не би требало да је се бојимо. Управо супротно. Добро је да у уметности пронађемо нешто лепо и занимљиво. Или нешто страшно и што нас наводи на неке не баш лепе емоције. Или чак да се осетимо слободни да кажемо да нам се нешто не допада, да није за нас и да схватимо зашто је то тако. Изнад свега било ми је стало да покажем да уметност припада свима подједнако. Свако, баш свако, и виши кустос, баш као и дванаестогодишњак, може да је доживи баш онако како је доживљава. И то је сасвим у реду.

Путовања

ГЛАС: Познати сте као велики љубитељ путовања и природе, да ли можда можемо очекивати и неку књигу путописа или биљежака са дестинација које сте посјећивали?

НЕШИЋ: Можда не у облику путописа, барем ми сада није у плану. Ипак, све што доживим, прочитам или чујем, свако место које посетим, људи које упознам, па и храна коју поједем, све то остане дубоко у мени и на крају негде буде уграђено, некад у траговима или несвесно, некад с намером. Догоди се да нас и пут на други крај града обогати занимљивим искуством, баш као и пут преко пола света. Зато увек треба широм отворити очи и посматрати свет око себе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.