Горан Дакић, писац, о антологији “Додатак јелима” за “Глас Српске”: Књиге и храна су за уживање, а не за брзо конзумирање

Рекао је ово за “Глас Српске, писац, новинар и публициста Горан Дакић објашњавајући зашто његова нова антологија кратких прича носи назив “Додатак јелима”(Славонско-крајишки кувар) у издању “Имприматура”, иако није ни класични кувар нити класична антологија кратких прича о храни и пићу. Дакић додаје да се ова књига стрпљиво крчкала из записа објављиваних у “Ослобођењу”, зачињених по потреби прије завршног склапања у антологију, која се може конзумирати према слободном нахођењу.

- Највећи број ових записа, ако не и сви, излазили су као редовна колумна суботом у “Ослобођењу”. Касније сам додавао соли, бибера и паприке по потреби. Прије читања свакако треба попити једну ракијицу, сваки је посао, што кажу мудраци, од тога, а онда даље како ко воли: неко један оброк дневно, други за вријеме поста, трећи могу да навале као да су на слави - рекао је Дакић.

ГЛАС: Поменути поднаслов у старту наговјештава располућеност ауторовог стомака између кулинарске једноставности пасивних крајева и гурманског изобиља и богатства равнице. Колико су генетско-географске координате обликовале укус Вашег непца и дале литерарно усмјерење текстовима скупљеним у књизи?

ДАКИЋ: Славонија је привидно гастрономски једноличан и једноставан простор. Много масти, пуно лука, понајвише паприке и гозба је спремна. Ипак, баш као што равница има одређену тајанствену ликовност која може тек да се наслути, тако и славонска храна има бесконачно много варијација које ту једноставност дижу на ниво чисте лирике.

ГЛАС: Једна од емоција,  која промиче кроз све приче у овој књизи, јесте одређена доза носталгије или сентимента према времену када су храна и пиће била повод за окупљање и дружење, како породично, тако и пријатељско, умјесто брзопотезног спремања и конзумирања с ногу и на брзину, док је слика јела на мрежама постала важнија од уживања у њему?

ДАКИЋ: Оно што је за разговор постао “чет”, за дружење “стори”, то је конзумеризам постао за уживање у храни. Ниједан бургер поједен с ногу не може да се мјери са топлином ватре која се у јануару распали под котлић или ватре која се у јулско предвечерје запали поред Врбаса. Чак и када се поред ватре монашки ћути, у тој тишини има више приче него на било којој дигиталној платформи.

ГЛАС: Српска склоност доброј храни и пићу трагове биљежи од епске поезије до мрачне статистике о броју кардиоваскуларних болести модерног времена, али парадоксално нема се пуно књига о овој теми, неких од њих се дотичете на крају књиге, али дјелује да је добар дио писаца или уредника предност чешће давао духовној храни, док је писање о храни за слабо тијело сматрана недостојним доброг укуса публике?

ДАКИЋ: Важно је да човјек ради двије ствари: оно што воли и оно што зна. Не могу да пишем о небеским сферама и духовним вертикалама зато што о томе знам веома мало, ако уопште знам ишта. Ђорђе Нешић је о томе све рекао: превише је боема који нису написали ниједан једини стих о алкохолу, о дуванском диму, о мезетлуку. Сматрам да ниједна тема није одвећ банална ако писац зна шта треба да уради с њом. Нудим Де Праду као доказ.

ГЛАС: Књига креће пићем или лаганим аперитивом, тј. шприцером, а завршава светим гралом српског кулинарства, ражњем. И једно и друго дјелују једноставно за спремити и послужити, али чини се да та једноставност крије кваку често недостижног успјеха?

ДАКИЋ: Нема претјеране разлике између данашњег писања и данашње књижевности. Баш као што армија аматера ниже стих за стихом и вјерује да је стигла и престигла Његоша, тако је небројено много оних који сматрају да су освојили све гурманске врхове када су у јело ставили чија сјеменке или главно јело залили потажом од бундеве. Једноставност је привид у којем дишу мајстори. Може ли једноставније од Ангелопулоса или Кјаростамија? Може ли једноставније од Маркеса или Раичковића? Не може. Али, нико осим њих не може то што они могу. Тако је и са спремањем хране. Уз напомену да ја и у једном и у другом послу нисам одмакао даље од срицања.

ГЛАС: Збирке “Мрље на шанку” и “Додатак јелима” осим Вашег давно доказаног мајсторства у форми новинарске приче све више повећавају паузу од посљедњег романа (не рачунајући реиздање “Даља”), па се стиче утисак да код “голмана расте страх од пенала/романа” или је просто кратка форма избор наметнут сплетом околности?

ДАКИЋ: Хвала Вам на комплиментима за које нисам сигуран да сам их заслужио. Не само да пишем споро и тешко, него и теме проналазим – једва. Након “Мрља на шанку”нисам знао ни куда бих ни шта бих. Нисам имао нити једну једину идеју за наредну књигу. Али нисам, што би рекао Чкаља, “офалио” због тога. Или ће прича доћи или прича неће доћи. Не могу да пишем на силу, тек да бих задовољио друге, треће, пете или да бих сваке године имао књигу под мус. Пишем само онда када мислим да сам освојио оно чиме желим да попуним бјелину папира. И онда се, након пар година, “отворила”ова књига, а паралелно с њом и сљедећа која је малтене и завршена. Знам и шта ћу да пишем након те наредне. А роман? Имам двије или три идеје и ако некада то довољно сазри, а ја будем кадар, биће и то. Роман је катедрала која се не диже преко ноћи.

ГЛАС: Пишете много, бавите се уредничким дијелом посла, приватним и кулинарским обавезама, а колико стижете читати и шта бисте послужили као пригодну литературу уз јела и пића послужена у новој књизи?

ДАКИЋ: Мислим да сам још у доброј кондицији и да ми читање није додијало. Ипак, повремено дође до замора материјала, али  онда се пребацим на филм и све савршено, што би рекле Лале, пасује. Када ми се очи уморе и од једног и од другог, онда се препуштам апсолутној доколици. Нико неће погријешити ако се дохвати “Сто лудих ручкова Либера Марконија”, “Код српског писца”и Нешићевог рјечника “Лук и вода”.

Корице

ГЛАС: Треба поменути изузетан визуелни допринос Вашој књизи путем илустрација Ђурђе Лукић и насловне стране Николе Просана која судећи по њеној суштинској ефектности, најблаже речено, није имала конкуренцију?

ДАКИЋ: Без Николиних корица и Ђурђиних илустрација “Додатак јелима” тешко да би могао да се изнесе на трпезу. Поносан сам на оно што је Никола успио да уради са корицама, а још сам више поносан на младу, радозналу и насмијану Ђурђу чије су илустрације најважнији зачин ове књиге.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.