"Глас " на огњишту књижевника Ђуре Дамјановића у Голешима: Сачувајмо снове Ђурине душе

На прашњавом поду разбацани су његови рукописи и књиге, а на столу "Глас Српске" из 1995. На броју 65 вријеме је стало, он је отишао са овог свијета, а писаћа машина као да чека да уђе њен власник и да почне магија.

Прашњав и похабан "Глас Српске" од 6. и 7. маја 1995. отворен на странама културе пише да је Ђуро Дамјановић добитник награде "Бранко Ћопић" под насловом "Ђурђевдански човјек", а и то је симболично јер је рођен 6. маја. Значила је Дамјановићу ова награда, а како кажу они који су га познавали много је волио "Глас" јер је на страницама нашег дневног листа објавио прве пјесме, интервјуе и осврте.  Стога није ни чудно што тај примјерак из 1995. и данас стоји у његовој соби, као и примјерак "Пулса", али је чудно што је заједно са књигама и разбацаним рукописима препуштен на милост и немилост глодарима и зубу времена.

Памте Ђуру многи у Бањалуци, књижевници, конобари, људи који су га често сретали у Господској улици, али екипа "Гласа Српске" посјетила је његово родно огњиште гдје га се радо сјећају и сељани Голеша. У то смо се увјерили на лицу мјеста. Наш одлазак у Голеше пратио је прави јулски звизган, а путујући кроз ово живописно село немогуће је не уочити љепоту природе која није била шкрта према овом змијањском селу. Наша екипа прво се зауставила пред задругом са циљем да нас сељани упуте на родну кућу Ђуре Дамјановића, а они нам рекоше: "Има још до Ђурине куће, сад сте у Первану, односно у Голешима, а требате у Дамјановиће, али близу је то". Показаше нам и урушену грађевину поред задруге и рекоше да је то некад била школа коју је и Ђуро похађао.

Причу настави сељанин Милутин Ружевић који нам исприча да се Ђуре у селу радо сјећају и напомену да је он из Горњих Голеша, а писац из Доњих.

- Памтим га као финог и школованог човјека. Био је писац, повучен, само не доживи неких година. А био је добар човјек. Сјећају се људи овдје њега, често о њему прозборимо. Нико се не тужи на њега да је био лош човјек, колико знам, а имам 87 година. Никад за толико година нисам чуо ништа лоше о Ђури. Знао сам му и оца и матер, били добри људи - каже Ружевић.

Оронули остаци Ђуриног дома

Његов комшија Новак из Горњег Первана, напоменуо је да је Ђуро Дамјановић писао о сиротињи те да није било Скендера Куленовића и Бранка Ћопића отишао би у затвор.

- Писао је истину, он је био душа. Поштовао је овај крај. Овдје је данас пусто, нема народа - заврши причу Новак и упути нас на правац до засеока Дамјановићи.

Након навођења сељана стигосмо у родно мјесто нашег писца и поклонисмо се његовом гробу испод липе, а на гробу урезани стихови: "Често у горке ноћне сате... У сивом простору собе неме... Кад дух пробуђен на папир крене... Ја осећам да из мене на папир капљу крв и време". И нијема је данас Ђурина соба, у њој и јесу трагови његове душе, стоје у времену. Пред његовом родном кућом затекосмо његову рођену сестру Сару Мијановић која нас је својим сјећањима одвела у свијет Дамјановића и у све оно што је  био за породицу, Голеше и Бањалуку.

Посебна је љубав сестре и брата о чему свједочи и пјесма коју је Ђуро посветио својој рођеној сестри под називом "Моја сестра Сара". Она нам рече да је тад имала 17 година и с поносом нам је показа.

- Ђуро је био много лијеп, био је као глумац што кажу.

Била сам тек дјетенце кад је једном дошао кући, а била је зима. Хоће он да нам прави пудинг, а нема млијека и он на води направи пудинг. Тог се сјећам па чини ми се сјећам се и шерпе у којој нам је кувао - започиње Мијановићева.

Прича како је кад дође кући љети ишао да коси те да су за њега они били чудни, а он чудан њима.

- Он ноћу пише, а ујутру рано отац зове да устаје и каже му: "Шта цијелу ноћ куцаш на оној машини", а Ђуро му одговори: "Не могу ја писати кад ти хоћеш, него кад ја могу". Ноћу се пробуди, устане и пише, а преко дана спава. Волио је шетати, отићи на ријеку, али и ходати по селу гдје је прикупљао информације. Онда запише то што сељани причају, а послије се они љуте. Кажу "нисмо ми знали да си ти зато дошао код нас", јер он дође, сједне с њима и поприча и запише то што су причали. Тако је било - приповиједа она.

Како нам је казала једно вријеме у селу није било школе па су ђаци, а с њима и Ђуро, ишли у школу у кућу Дамјановића у којој је он послије живио.

- Ту је била школа неких годину дана. Причали су да их је учио учитељ с ових наших крајева и да је једном истукао Ђуру, а овај му се противио и рекао му: "Тучеш ме у мојој кући" - прича Мијановићева и каже да се писац знао наљутити, али да је брзо попуштао.

Како нам је казала, Дамјановић је боравио у родном селу послије удеса 1985. па до самог краја, а пјешке је ишао до града и до кафане. Зараслим путељком одвела нас је до спомен-плоче на мјесту гдје је пронађен мртав 2009. године, на само пар корака од куће и показала нам пречицу којом је редовно прелазио 15 километара до града.

- Тај дан кад се смрз'о, други наш брат је примијетио да га нема. Мислио је да није ни дошао кући, али кад је кренуо овим путем нашао је његову капу па га је код ове плоче и затекао. До своје кућице није стигао, мало је фалило, али таква судбина. Није му се дало - рекла је Мијановићева и додала да је Ђуро престао пити сигурно никада не би могао писати тако како је писао, јер како рече пјесници су сасвим другачији од нас.

Упутила нас је до кафане у селу коју је држао Млађо Ћутковић гдје је Ђуро често сједио. Ћутковић у доба "Кочићевог збора" прави помен свом другу.

Наша екипа стигла је до чувене кафане код Ћутковића, која више не ради али у којој на зиду и даље стоји слика Ђуре Дамјановића. Ћутковића нисмо затекли код куће, али један сељанин нам исприча да је писац често сједио у тој кафани с њим и да је причао уз чашицу ракије, а кад застане, конобар му каже да настави, а Ђуро би му одговорио: "Доспи ти па ћу наставити".

Ако бисмо се запитали шта би нам Ђуро Дамјановић данас рекао да нас види, његова сестра Милана Мајар каже да би рекао нешто у свом стилу попут реченице: "Ман'те се ћорава посла. Много је лакше са мном пити него о мени писати." Родитељи су јој причали о њему, а у сјећању јој је остао њихов први сусрет на сеоском путу између Голеша и Горњег Первана.

- Знала сам да је то он иако се до тада нисмо срели. Изашла сам из аута, поздравила га и понудила му да га повеземо. Рекао ми је да иде код ујака у Икаловиће. Док сам му помагала да уђе у ауто рекла сам да и ја идем тамо.

Погледао је у мене, затим у моју дјецу па поново у мене. Пратила сам његов поглед али нисам очекивала да је већ схватио ко сам. "Ти си моја сестра која је отишла у Сирију," рекао је и не очекујући да то потврдим, наставио да прича са мном као да је то наш стоти сусрет, а не први - испричала је она и додала да га је касније сретала код Банског двора и у Господској улици, али да јој је њихов први сусрет остао у сјећању као најснажнија асоцијација на породичне вриједности.

Како каже, помињање његовог имена измами осмијех на њеном лицу, никада тугу.

- Био је другачији и то је, рекла бих, једини његов гријех који му је донио невоље у животу. Ђуро је био саткан од префињених нити и као такав савршено се слагао са самим собом. Дијете у њему одрастало је и стасавало у човјека, али је задржало своју искрену, невину дјечију душу. Да је био другачијег кова вјероватно би имао и другачији живот. Многи нису схватили зашто Ђуро није желио да живи уобичајеним, мирним животом. Умјесто тога кренуо је путем боема. Али баш на том путу настале су анегдоте које ће препричавати и генерације које долазе. Ријетки су књижевници који нас, чак и након смрти, могу насмијати до суза. А Ђуро је био такав и немогуће је памтити га другачије - објаснила је Мајар.

Како каже био је брз на језику и исковао је ријечи злата вриједне.

- Једна таква умотворина настала је у разговору са мојом мамом. Након што је штампана књига поезије "Источно од неба" у којој је објављена пјесма "Пили смо сузе", посвећена мом покојном оцу, Ђуро је донио књигу мојој мами. Она му је тада приговорила што у рукама носи књигу умјесто да држи своју дјецу. "Моје књиге су моја дјеца," рекао је Ђуро а она се забезекнуто прекрстила.

Поенту његових ријечи није схватила па је касније рекла мом старијем брату да јој се чини да је Ђуро "скроз-наскроз" полудио. Ми смо се смијали не Ђури већ мами која није разумјела шта Ђури значе његове књиге - испричала је Мајар.

А о тој Ђуриној посебности за "Глас Српске" говорио је његов пријатељ, књижевник Ранко Прерадовић Деда који је причу започео реченицом: "Био је један од најбољих људи".

- Био је елоквентан, паметан човјек. Ђуро Дамјановић и Миро Млађеновић били су два најљепша човјека у Бањалуци и док су били младићи тренирали су дизање тегова. Мени је то било безвезе. Међутим, отишао сам на један њихов тренинг и кад сам видио шта људи раде схватио сам да је то позитивно. Они су били љепотани, моћни - прича Деда.

Како каже Ђуро је своје посљедње године провео протестујући против стања.

- Сви су мислили Ђуро је луд, али не. Он није имао други начин протестовања осим тог начина живота. Ту се онда и алкохол упетљао. Али он ништа није радио злонамјерно, то је све посљедица једне људске патње. Његово посљедње животно понашање је било протест због свог српског народа, јер што би један човјек као што је Ђуро који је и у Београду био цијењен и поштован, што би оставио у Београду жену и дијете и дошао у Бањалуку у рат да с нама живи - објаснио је Деда.

Нагласио је да Дамјановића у Бањалуци и Крајини од његове генерације, у књижевном смислу, нико није надмашио, али Бањалука никако да се освијести јер како каже Бањалука се Ђури није одужила ни близу.

- Ђуро није обична личност, он је доста сложен, ето креће као спортиста, а на крају из Бањалуке излази као алкохоличар, не воли га нико, неће с њим да сједе. То је усуд људски али и величина - рекао је он.

Деда нам је испричао и једну анегдоту за коју је рекао да није његова, али да је заправо најбоља књижевна критика у Бањалуци.

- Јутро, Ђуро устао и допјешачио из Голеша на Филозофски факултет, некадашњу педагошку академију, да попије своју јутарњу ракију. И попио је он ту ракију и на излазу сретне књижевника Ранка Рисојевића. И каже Рисојевић: "Здраво, Ђуро", каже Ђуро: "Здраво, Ранко". А на ћошку излаза професор Живановић слуша то, а Ђуро оде на горње степенице и зовну Ранка: "Ранко, само нешто да ти кажем. Овај наш крајишки народ има два велика проблема", а Ранко се смије и каже: "Ђуро, која?", каже Ђуро њему: "Ти много пишеш, а ја много пијем"- прича Деда.

Додао је да је Ђуро Дамјановић завјетовао земљака, новинара Видосава Вицу Ђурђевића да направи књигу о змијањским писцима, што је овај и урадио објавивши књигу "Змијањски писци, Кочићеви сљедбеници" којом је обухватио 94 писца. Како Деда каже, да је Ђуро сад жив рекао би: "А, Вицо, па ти си луд откуд нас толико".

Књижевник и новинар Милан Ракуљ каже да је Јесењин у години своје смрти написао пет верзија кратке аутобиографије и у свих пет записао је реченицу "Кад сам угледао Блока с мене је капао зној, јер сам први пут видио жива пјесника".

- Без икакве претенциозности и намјере да себе поредим са Јесењином, морам рећи да сам се слично осјећао када сам први пут видио Ђуру Дамјановића. То је било у вријеме када сам студирао на Одсјеку за српски језик и књижевност са сједиштем у бившој згради Филозофског факултета у центру Бањалуке. Ђуру сам у биртији факултета у подруму зграде виђао свакодневно и поуздан знак да долази било је управо угашено свјетло јер би тетурајући се, случајно или намјерно, лијевим дланом увијек потрефио шалтер који се налазио на зиду при врху степеница - каже Ракуљ.

Ко је био тај човјек којег је крајем седамдесетих због приче "Голимјесто" нападала бањалучка бирократија, а бранили га писци о којима смо ми управо учили Бранко Ћопић и Данило Киш.

- У посљедњим годинама свог живота за једне био је пропали таленат неискориштених потенцијала, за друге огромна књижевна пријетња, а за нас студенте живо оличење књижевности. "Мали шта студираш", питао ме је бар двадесет пута. Сваки пут бих одговарао: "Српски језик", а он би са чудним сјајем у очима враћао: "И ја исто". У тим тренуцима увијек би препознао његову радост из текста "Дан када је јутро било слово". Ријеч је о уводном тексту у његову књигу поезије за дјецу "Негде нешто пева" у којем је описао свој први дан школе.

Убијеђен сам да га та радост није напустила до посљедњих часова живота - прича Ракуљ.

Додаје да је боемија била тек посљедица велике радости, талента и животних околности.

- Као што су му Ћопић и Киш скидали капу због књижевног рада када је имао свега 25 година, тако би му под старост, да је то било могуће, Тин Ујевић и Раде Драинац, можда и видно постиђени, скинули капу због боемије - закључује Ракуљ.

Данас његове рукописе, књиге и успомене једу мишеви у Голешима. Било би лијепо да се Бањалука одужи Ђури Дамјановићу, највећем писцу којег има и да сачува ово благо од пропадања.

Трагови

Милана Мајар је истакла да је Бањалука  увијек знала да препозна највеће међу великима.

- Ђуро је један од таквих изданака и знам да неће бити заборављен. Први кораци су учињени оснивањем књижевне награде "Ђуро Дамјановић". Постоји и улица која носи његово име. Том улицом Ђуро је ишао у своје Дамјановиће. Вољела бих да основна школа у Голешима носи његово име јер је Ђуро ту, у свом родном селу, спознао прва слова. Научио је да ниже стихове и реченице које су га учиниле бесмртним и допринијеле да буде штован и трајно сачуван у српској књижевности. С обзиром на то да Ђуру називају посљедњим бањалучким боемом вјерујем да би многи поздравили идеју да у нашем граду буде постављена биста посљедњег бањалучког боема. На тај начин био би сачуван дух времена које нам је даривало Једног, Јединог и Јединственог Ђуру Дамјановића - рекла је она.

Ђуро и "Глас"

Књижевник Ранко Прерадовић Деда говорио нам је о Дамјановићевој везаности за "Глас".

- Домаће је домаће. Не можеш не вољети "Глас" ако си прве своје пјесмице у "Гласу" објављивао, ако си прве реченице казао "Гласу" што је Ђуро радио. "Глас" је волио као своје најдраже, али  у "Глас" је долазио само онда кад су га разумијевали, многе је тамо волио, а посебно спортског новинара Лимуна Папића. Усред хајке против његове приче "Голимјесто" једини се Лимун Папић дигао у његову одбрану. То су те величине људске, требало је тада стиснути петљу па стати на Ђурину страну - казао је Деда.

Према његовим ријечима, Дамјановић је волио многе "Гласовце", сједио и пио с њима.

- Волио је и уреднице културе, јер су га сви дочекивали са људском пажњом коју није имао. Свака мала пажња њему је значила. И још кад ту пажњу покаже његов "Глас". Многима од њих је посветио пјесму - додаје он.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.