Гаталица: Роман Двадесет пети сат није поновно читање историје

Гаталица је у интервјуу за агенцију Тањуг рекао да роман “Двадесет пети сат”, ког је недавно објавио Службени гласник, “има само један задатак, а то је да оживи историјско време и његове учеснике, а то није мало”.

У роману бројне личности српске културне и политичке емиграције након Другог свјетског рата, попут Милоша Црњанског (1893-1977), Станислава Кракова (1895-1968) или Владимира Велмара Јанковића (1895-1976), добијају своје двојнике, повратнике у безвремени Београд који постоји у упоредном свијету такозваног “Двадесет петог сата”.

“Реч је о напола магијском послу где историјске личности постају романескне и као да добијају прилику да поново проговоре. Одбрана или признање кривице, роману је свеједно, све док се њихове одиста необичне судбине уткивају у правцу који роман чини захтевнијим и бољим”, навео је Гаталица.

У новом роману, писац “Великог рата” (2012), “Последњег аргонаута” (2018) и других, полазишну основу налази у Ковид данашњици, а радња “Двадесет петог сата” се постепено грана и садржава својства историјског, љубавног романа, трилера или романа фантастике.

Гаталица, међутим, сматра да су “жанровска одређења одавно изгубила на значају” и да је роман “постао многострука форма, читава филозофија живота”.

“Двадесет пети сат” не само да има различите карактере приповиједања, већ често у себе укључује историју, есеје, па и поезију и драму, и у том погледу, каже Гаталица, “наликује неком ''делта соју литературе'' који потискује све друге”.

“Много је битније да ли се читалац проналази у роману него да тачно одредимо његову врсту. Ово јесте вероватно први српски роман о пандемији; роман мора да осети дамаре историјске доби око себе, али он мора да својим ''кореновим системом'' повуче и минула времена и људе којих одавно нема”, рекао је писац.

У галерији емигрантских ликова посебно место у “Двадесет петом сату” ужива Црњански, уз често помињање епитета “највећег југословенског писца”.

Гаталица је подсјетио да је Црњански тако назван од својих ментора по повратку у земљу 1965. године, као “мали шамар Иви Андрићу (1892-1975) и Меши Селимовићу (1910-1982), који су храбро од 1945. своје судбине везали за социјалистичку Југославију”.

“У роману је овај епитет казан у донекле ироничном виду да би потцртао огромну разлику између Црњанског-човека и Црњанског-писца. Та рупа која зјапи између онога како је Црњански живео и онога шта је остављао на хартији, била је романескно полазиште за изградњу његовог лика”, нагласио је Гаталица.

Према његовим ријечима, историчар Миодраг Ал. Пурковић (1907-1976) у роману носи ничим заслужен епитет ђаволовог слуге, осим чињенице да његов “романескни лик тако постаје пластичан и као да одскаче и одлепљује се са страница на којима је описан речима”.

“Нема ту ничег личног, у роману је, напослетку, све једна фантазмагорија”, нагласио је Гаталица. Један од битних “ликова” романа је Београд, “двадесетпетосатни” и стварни, а Гаталица сматра да “напослетку свако мора да пише о граду где се родио, одрастао и где се формирао”.

Истакавши да воли Београд више од свих градова свијета (а видио их је скоро све најважније), Гаталица каже да је српска престоница за њега “позорница на којој се приказују највеће позоришне представе живота - и то већ у два календарска века”.

“То ''позориште'' се обнављало, мењало репертоар; једно време је играло водвиље (доба мог детињства седамдесетихгодина прошлог века), онда је играло сатире (доба моје младости осамдесетих), па трагедије (доба деведесетих), па онда модерне драме са пуцањем, певањем и брехтовским сонговима који говоре о нади у будућност (нови век)”, навео је Гаталица.

Упитан, када би сутра био написан роман са Александром Гаталицом као једним од јунака, ког жанра би био и да ли би био један од ликова у неком другом “Двадесет петом сату”, писац је рекао да ће такав роман “зацело једном бити написан али га Александар Гаталица неће читати, јер ће се то вероватно догодити далеко иза његовог земаљског битисања”.

“Можда и ја у том роману добијем епитет ђаволовог слуге, гласника богова, сулудог колекционара туђих живота, намргођеног возара разних душа, фијакеристе који путницима чита мисли... Ако тако и буде и добијем један од ових епитета, нећу се наљутити ако је реч о добром роману. У роману је све дозвољено што га чини незаборавним”, закључио је Гаталица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.